Izvor: "Blic"
Kad je krajem prošle godine Narodna skupština donela Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji i Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, kao Poverenik za informacije pozdravio sam odredbe ovih zakona jer su u funkciji unapređenja transparentnosti rada vlasti. Na primer, čl. 6. prvog zakona glasi:
„Podaci o broju zaposlenih i angažovanih lica, kao i podaci o iznosu isplaćenom za njihove plate, dodatke i naknade jesu javni.Organi državne uprave, javne agencije i organizacije za obavezno socijalno osiguranje dužni su da podatke iz stava 1. ovog člana objave na svojoj internet prezentaciji, na kraju svakog meseca.
Registar sa podacima o broju zaposlenih i angažovanih lica u organima državne uprave, javnim agencijama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje i o iznosu isplaćenom na ime njihovih plata, dodataka i naknada vodi se u ministarstvu nadležnom za poslove finansija i objavljuje se na internet prezentaciji tog ministarstva.“
Manje više isto piše i u čl. 11. drugog zakona. Znači, uz to što se javnost podataka o broju zaposlenih u organima vlasti i iznosima sredstava koja se troše na njihove plate i naknade po samom Zakonu o slobodnom pristupu informacijama podrazumeva, to je dodatno potvrđeno i ovim zakonima. Ali, ne samo da na veb sajtovima organa vlasti tih podataka uglavnom nema, da „naravno“ nema ni registra na sajtu Ministarstva finansija, nego se oni uskraćuju i onda kada ih neko izričito traži, i čest su razlog žalbi Povereniku.
Čemu služe registri kojih „ima“ a nema? Krajnje je vreme da se pojave, postoje bar dva očigledno dobra razloga za to. Prvi – zakoni se valjda donose da bi se primenjivali. I drugi, još važniji – to je način da se javnosti omogući da da koristan doprinos izgradnji efikasnije i bolje organizovane vlasti i borbi protiv neracionalnosti, neodgovornosti i korupcije. A taj doprinos je ne samo dobro došao, nego je neophodan.