Da li su pravosnažne presude informacije od javnog značaja i da li se može ograničiti pravo korišćenja informacija iz elektronskih izdanja biltena sudske prakse zbog povrede autorskog prava?
Odgovor:
Informacije iz pravosnažnih sudskih presuda su nesporno informacije od javnog značaja u smislu čl. 2. st. 1. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ("Sl. glasnik RS" br.120/04,54/07, 104/09 i 36/10), jer su nastale u radu suda, kao organa vlasti u smislu ovog zakona, opredmećene su, tj. sadržane su u određenim dokumentima, u posedu su sudova i odnosi se na ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna. Postojanje ovog interesa se uvek pretpostavlja, prema čl. 4. Zakona, s tim da organ, kada osporava ovaj interes štiteći neki drugi pretežniji, ima zakonsku obavezu da to i dokaže. U pogledu pravosnažnih presuda, tu situaciju bi vrlo teško bilo zamisliti.
Dostupnost informacija od javnog značaja, a time i onih sadržanih u presudama, prema citiranom zakonu, obezbeđuje se na dva načina. Prvi način jeste da se informacije dostave na zahtev tražioca, prema proceduri koja je propisana ovim zakonom, kojim je takođe uređen i postupak zaštite ovog prava, po žalbi u postupku pred Poverenikom, odnosno po tužbi za upravni spor Upravnim sudom, kada su u pitanju organi iz čl. 22.st.3. Zakona.
Kada se radi o informacijama koje su već objavljene i dostupne u zemlji (u javnim glasilima, publikacijama i sl.) ili na Internetu, organ vlasti ih ne mora dostavljati tražiocu, ali ga mora obavestiti o nosaču informacije, tj. gde je i kada tražena informacija objavljena, osim kada je to opštepoznato.
Drugi način da se informacije učine dostupnim javnosti jeste da ih organ vlasti sam objavljuje na proaktivnoj osnovi, tako da ih učini dostupnim svima na internet prezentaciji organa, bez posebnog zahteva, u skladu sa čl. 39. Zakona, na način propisan Uputstvom Poverenika, o objavljivanju informatora o radu. Zakonaska obaveza objavljivanja informatora o radu odnosi se i na sudove.
Kada se radi o objavljivanju pravosnažnih sudskih presuda kao informacija od javnog značaja, pitanje autorstva se, po mišljenju Poverenika, ne može postavljati, jer se radi o informacijama koje su „proizvod“ javnog sektora, koje su proistekle iz vršenja javne vlasti, odnosno iz obavljanja javnih funkcija. Osim toga, ostvarivanje prava na pristup ovoj vrsti informacija, zasniva se na načelu jednakosti i zabrani diskriminacije novinara i javnih glasila (čl. 6. i 7.Zakona).
Ograničenje prava korišćenja informacija iz elektronskih izdanja biltena sudske prakse ili, pak, neretkog ustanovljavanja ekskluzivnog prava određene firme na korišćenje sudske prakse kod nas, otvara pitanje tzv. ponovne upotrebe informacija od javnog značaja. U tom smislu, treba imati u vidu da srpski Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja nema ograničavajuće odredbe u pogledu prava na ponovnu upotrebu informacija od javnog značaja. Polazeći od ustavom zajemčene slobode mišljenja i izražavanja, koja podrazumeva i slobodu primanja i širenja informacija i koja se samo zakonom može ograničiti iz razloga iz čl. 46. st. 2. Ustava Republike Srbije, zaključuje se da se dalje korišćenje dobijenih informacija može ograničiti isključivo zakonom iz razloga predviđenih citiranim odredbama Ustava.
U vezi sa tim, treba imati u vidu i da Direktiva 2003/98 EZ o ponovnoj upotrebi informacija iz javnog sektora, govori o tome da organe javnog sektora treba podsticati da sva dokumenta koje poseduju stave na raspolaganje za ponovnu upotrebu, da prilikom utvrđivanja principa ponovne upotrebe dokumenata, organi javne vlasti treba da poštuju pravila konkurencije, izbegavajući pritom zaključivanje ekskluzivnih ugovora, tj. da uslovi za ponovnu upotrebu informacija treba da budu nediskriminatorski za slične kategorije ponovne upotrebe.
(jul 2013.)
