Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, povodom interesovanja većeg broja medija za to da li će i kako reagovati na to što su u jučerašnjoj skupštinskoj debati javno korišćeni podaci o ličnosti iz službene dokumentacije Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova, saopštava da je naredio pokretanje postupka nadzora nad sprovođenjem Zakona o zaštiti podataka o ličnosti u oba ministarstva.
Vrsta ličnih podataka i način na koji su korišćeni ukazuje na to da su službena lica u Ministarstvu odbrane izvesno a u Ministarstvu unutrašnjih poslova vrlo verovatno, stavljajući lične podatke kojima raspolažu u zakonom utvrđene svrhe na raspolaganje trećem, neovlašćenom licu, povredila odredbe Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i tako počinila kažnjive prekršaje.
Međutim, sve okolnosti govore da se radi o postupcima koji predstavljaju i znatno ozbiljniju povredu zakona nego što je to prekršaj, odnosno da se radi o izvršenju krivičnog dela.
Poverenik i ovom prilikom podseća da je čl. 146 st. 3 KZ-a predviđeno da će se službeno lice koje podatke o ličnosti koji se prikupljaju, obrađuju i koriste na osnovu zakona neovlašćeno saopšti drugom ili upotrebi u svrhu za koju nisu namenjeni, kazniti zatvorom do tri godine.
Zato bi bilo ne samo normalno i logično nego i nužno da ovakvi događaji, mnogo pre poverenikove, izazovu pažnju i odgovarajuću reakciju javnog tužilaštva. Veoma je zabrinjavajuće to da, u brojnim situacijama u kojima je dolazilo do teških povreda prava na zaštitu podataka o ličnosti koja su izazivala, najblaže rečeno, sumnju u izvršenje krivičnog dela, tužilaštva nisu nalazila za shodno da reaguju na bar približno adekvatan način, često čak ni uopšte.
Posao državnih organa je da štite podatke o ličnosti građana, a ne da ih kompromituju i zloupotrebljavaju. Svaka zloupotreba tih podataka morala bi privlačiti pažnju svih nadležnih i povlačiti za sobom odgovarajuće konsekvence. To posebno važi za gotovo otvoreno neskriveno stavljanje na raspolaganje od strane organa vlasti podataka iz službene evidencije pripadnicima bilo koje političke opcije, da bi ih oni koristili u međusobnim političkim obračunima.
Ovo nije prvi put da se susrećemo sa zloupotrebom podataka o ličnosti iz službenih evidencija organa vlasti za političke obračune, nastavi li se to preti opasnost da postane pravilo. Poverenik će uvek reagovati u okviru svojih nadležnosti i u skladu sa ovlašćenjima, ali on niti može niti treba da radi sve ono što su dužni da urade i zbog čega postoje drugi državni organi. Ako i u ovoj i u sličnim situacijama to po pravilu izostaje, na putu smo da se ustavne i zakonske garancije zaštite privatnosti, odnosno podataka o ličnosti, i inače nedopustivo često ugrožene, pretvore u prazne fraze.
