Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u pismu ministarki pravde zatražio je da ministarstvo preduzme korake radi otklanjanja nekonzistentnih, međusobno kontradiktornih rešenja u pojedinim zakonima koja su izvor dilema u vezi sa pravom na zaštitu podataka o ličnosti i konstantan izvor ugrožavanja tog prava.
Rukovodioci zdravstvenih ustanova obraćaju se Povereniku suočeni sa zahtevima policije i tužilaštava, koji se pozivaju na Zakonik o krivičnom postupku ili Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, da im stave na raspolaganje podatke o zdravstvenom stanju pacijenata, što kod njih, s obzirom na odredbe Zakona o pravima pacijenata izaziva dileme - smeju li dati te podatke na zahtev ili ih mogu dati samo uz pristanak pacijenta odnosno na osnovu odluke suda.
Poverenik je ukazao na nekoliko stvari koje smatra relevantnim.
Prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti zdravstveni podaci spadaju u kategoriju naročito osetljivih podataka koji se mogu obrađivati samo na osnovu slobodno datog pristanka, a bez pristanka samo ako je to zakonom izričito propisano.
I Zakonom o pravima pacijenata posebno je zajemčeno pravo na poverljivost ličnih podataka i izričito propisana obaveza čuvanja poverljivosti podataka, od koje oslobađa samo pristanak pacijenta ili odluka suda.
S druge strane, Zakonikom o krivičnom postupku propisano je, uz ostalo, ovlašćenje za prikupljanje podataka koje tužilac može prikupljati sam ili preko policije. Reč je o generalnom ovlašćenju koje se ne odnosi posebno na podatke o ličnosti pacijenata.
Zakon o pravima pacijenata je poseban zakon (lex specialis) s obzirom na to da je obrada podataka o zdravstvenom stanju u ovom zakonu posebno uređena u odnosu na opštu odredbu o prikupljanju podataka Zakonika o krivičnom postupku. Zakon o pravima pacijenata je i potonji zakon (lex posterior) s obzirom na to da se izmene Zakonika nisu odnosile na predmetne odredbe o pristupu podacima. Po odavno utvrđenim principima tumačenja odnosno primene zakona: Lex specialis derogat legi generali i lex posterior derogat legi priori, moralo biti jasno da norme Zakona o pravima pacijenata imaju prvenstvo.
Što se Zakona o sprečavanju nasilja u porodici tiče, tim zakonom jeste propisana obaveza nadležnog policijskog službenika da proceni rizik neposredne opasnosti i da pri tom naročito vodi računa o tome da li je mogući počinilac mentalno bolestan ili zloupotrebljava psihoaktivne supstance. Međutim, propisana je mogućnost konsultovanja samo centara za socijalni rad, ne i zdravstvenih ustanova, a pogotovo nije propisana njihova obaveza da daju podatke pacijenata. Shodno navedenom, ni odredbe ovog zakona ne mogu podrazumevati isključivanje obaveze zdravstvenih radnika koja je propisana Zakonom o pravima pacijenata.
Poverenik je podsetio da na problem ne ukazuje prvi put, da je na neusaglašenost zakona, pravnu nesigurnost svih lica, kao i na konkretna problematična postupanja policije i tužilaštva u zahtevima za pristup podacima o zdravstvenom stanju lica, više puta upozoravao, ukazujući na to i formalno, republičkom javnom tužiocu i ministru zdravlja, ali, da se očekivani rezultat u smislu izmene zakona izostali.
