Извор: "Политика"
Стицај околности вратио је ових дана у жижу јавности два законска пројекта која су летос доста допринела порасту и иначе уобичајено повишене температуре наше политичке сцене. Наиме, почетком јуна влада је брзо и без икакве јавне расправе утврдила и упутила Народној скупштини на усвајање Предлог закона о изменама и допунама закона о информисању. Предлог је изазвао критике готово целе стручне јавности. Очито оправданих критика било је толико да је предлагач закона сам поднео амандмане на готово сваки од предложених чланова и тако значајно изменио првобитни предлог. Али мада су тако отклоњени бројни недостаци који су се, пре свега, огледали у мање-више очигледној неуставности, ипак их је још остало много. Последица је поступак за оцену уставности усвојеног закона који је покренуо заштитник грађана.
Без жеље да прејудицирам исход тог поступка, мислим да закон не може „проћи" контролу уставности. Али, наравно, то је искључиво ствар одлуке Уставног суда. Ипак, један импулс који стиже из „међународне заједнице" могао би одредити судбину овог закона и пре одлуке Уставног суда. Наиме, извештај Комисије ЕУ о напретку Србије у европским реформама говори о „разлозима за забринутост" поводом Закона о информисању што би као врло вероватну консеквенцу могло да има уклањање закона из правног поретка.Крајем јуна, такође брзо и без претходне стручне јавне расправе, утврђен је и Предлог закона о тајности података. И он је изазвао сличну „гужву". Прве критике изнели су повереник за информације и заштитник грађана, а придружиле су се друге независне институције, као Агенција за борбу против корупције, медији, новинарска удружења, цивилни сектор и стручна јавност. Иако је почела исто као претходна, ова прича имала је другачији крај. Окончана је на добар, за наше прилике, нажалост не баш уобичајен начин - изјавом спремности Министарства правде да прихвати критике које су изнете, те да предлог поправи или, ако треба, и повуче из процедуре. Министарство правде је накнадно и затражило експертско мишљење Савета Европе о предлогу.
Правно мишљење Савета Европе - које су урадили Петер Костелка, омбудсман Аустрије, Наташа Пирц-Мусар, повереник за информације Словеније, и експерти Међународног института омбудсмана из Инзбрука и Центра за људска права Универзитета у Падови - потврдило је основаност критика на рачун закона. Неколико ствари карактеристично је за оба случаја. У оба је „међународна заједница" само потврдила оно што је претходно, кроз критике, јасно и гласно рекла наша стручна јавност. У оба су иза критика стајали аргументи, а иза предлога политичка моћ. Коначно, у оба случаја, већина критика није се тицала никаквих софистицираних питања примене европских стандарда него „решења" очигледно супротних не само нашем Уставу или релевантним међународним документима него и најелементарнијим општеприхваћеним правним принципима. Све то намеће питање - да ли нам је заиста нужна помоћ експерата ЕУ и СЕ да би препознали неодрживост таквих „решења", колико год се поједини наши „експерти" трудили да их представе као „европска"?
Нема сумње да нам је стручна помоћ експерата међународне заједнице и потребна и добродошла. Тежак и сложен задатак усклађивања нашег неконзистентног и анахроног правног поретка са фамозним ацqуис цоммунауитаре, без те помоћи, практично би био неостварив. Зато помоћ треба тражити и користити у те сврхе, а не да би се добили одговори и на питања на која свако друштво само мора знати одговоре. У знању независних институција и субјеката из цивилног сектора држава поседује ресурс који је неодговорно потцењивати, који заслужује знатно већи утицај на законодавни процес чијем квалитету може битно допринети. Тренутно, тај утицај је незнатан, често чак и потпуно искључен. Такав се однос, ако желимо да доносимо квалитетне законе, а и да штедимо време, живце и новац грађана, нужно мора променити.
