Извор: Данас

Родољуб Шабић

Добро је што ћемо у Нову годину ући с једним законом који никада раније нисмо имали. Све демократске земље имају законе о класификацији (тајних) података који садрже одговоре на питања која се нужно отварају поводом ограничавања приступа јавности одређеним подацима о раду власти. Садрже, дакле, одговоре на питања ко, како, зашто, колико дуго, у ком поступку, уз какво образложење може да врши ограничавање права јавности дајући одређеним информацијама статус тајне, ко и како има право на приступ тим информацијама, ко и како све то контролише, ко може опозвати тај статус и сл. Уместо једног таквог закона Србија је имала један невероватан, збркан и непрозиран лавиринт од више стотина, махом анахроних прописа, који су „уређивали“ ову материју. Вишегодишње одржавање оваквог стања је имало бројне негативне последице по остваривање права јавности, функционисање правног поретка, права грађана и међународни углед земље.

Предлог закона о тајности података Влада је утврдила још летос. Чим се појавио, изазвао је критике са којима сам, стицајем околности, први почео. Наравно нисам реаговао само због позиције повереника, због предвиђања могућности да се његова законом утврђена овлашћења, „по потреби“ суспендују. Иста, подједнако „оправдана“ могућност ограничења била је предвиђена и за заштитника грађана, а приступ тајним подацима органа као што су Агенција за борбу против корупције или ДРИ био је сведен на ниво који је готово обесмишљавао њихове функције. Зато су се критици придружили и заштитник грађана и многи други, готово неподељена стручна јавност. Основаност критика потврђена је касније и експертским мишљењима Савета Европе и ОЕБС-а. Веома је добро што су критике прихваћене а амандманима Заштитника грађана и саме Владе лоша решења, замењена бољим, јер предложена верзија баш никако није могла добити пролазну оцену.

Коначно, на једној од последњих седница јесењег заседања, Народна скупштина је усвојила Закон о тајности података. Усвојена је, дакле, боља верзија од предложене. Да ли и довољно добра, тек ће показати пракса. Нажалост, иако то никако не би ваљало, није искључено да и овај закон може бити од оних закона који су „добри“, али без очекиваних ефеката. И по новом закону сви документи раније означени као тајне задржавају исти статус. То значи да, у мноштву других, од којих је већина вишедеценијским протеком времена потпуно изгубила смисао, до даљњег остају тајне и неке „свежије“ нпр. информације које су као такве означили и такви „безбедносни стучњаци“ што су били актери акција у којима су трагично настрадали четворица функционера СПО, Ћурувија, Стамболић и премијер Ђинђић. То нпр. важи и за информације из фамозне књиге „Војна тајна“ и иза којих се крију нешто „бенигније“, али такође по људска права веома штетне акције. И, нимало небитно, важи и за „тајне“ у мање видљивој вези са људским правима, али које крију податке о активностима врло штетним и за та права и за интересе друштва уопште, податке о разним „мутним“ радњама у вези са располагањем јавним новцем и добрима. Имајући све то у виду овакво решење у закону делује, благо речено, узнемиравајуће. Истина, требало би да делује умирујуће предвиђена обавеза руководилаца органа власти да у року од две године преиспитају све постојеће „тајне“. Међутим, одговоран однос према овој

комплексној ствари намеће питање - хоће ли бити тако? Постоје ли претпоставке за то? Јер, нису предвиђене санкције за пропуштање, а ни аутоматски престанак тајности по истеку рока. Зато је, ако стварно желимо да област тајни, од лавиринта у коме је све могуће, претворимо у нешто примерено демократском друштву, веома важно да од самог почетка пуна пажња јавности буде усмерена на примену новог закона. Наравно, јавност може много, али не може све. А задатак новог закона није само да нас ослободи непријатног наслеђа, него и да обезбеди да се ограничавање права јавности спроводи у складу са утврђеним демократским стандардима и само онда кад је то неопходно ради заштите од озбиљне повреде интереса, такође заснованих на Уставу и закону који су, у конкретном тренутку, претежни у односу на право јавности да зна. Само постојање закона на папиру то, сасвим извесно, не може да обезбеди. Нужно је имати и организован државни механизам оспособљен да надзире како се ствари одвијају у пракси и да их усмерава. С тим у вези јесте добро што је првобитна нефункционална и противуставна идеја да надзор над применом закона врши некаква „стручна служба“ Владе, замењена решењем да то ради Министарство правде, али се не би смело „заборавити“ да су фактички капацитети Министарства далеко од неопходних за вршење надзора над нечим чије се (огромне) димензије само наслућују, да је те капацитете неопходно унапредити. Зато је, за примену закона, уз снажну подршку јавности, битно и да од самог почетка буде подржана јасном имплементационом стратегијом Владе која подразумева и приоритетне циљеве, и средства и рокове и, разуме се,

одговорност за њихово (не)остваривање. Аутор је повереник за информације