Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности упутио је министру рада, запошљавања и социјалне политике писмо у коме указује на низ проблема у вези са обрадом података о личности у области радних односа и на потребу да се они што пре почну решавати на системски начин.
Повереник је подсетио да је Влада Републике Србије пре више од 3 године донела Стратегију о заштити података о личности, али да до данашњег дана није усвојен Акциони план за спровођење те Стратегије са дефинисаним активностима, носиоцима конкретних задатака и роковима за извршење а да би у том, никад донетом Акционом плану веома важно место морало заузимати поглавље које се тиче обраде личних података у области радних односа.
Наглашавајући да су предстојеће, најављене измене радног законодавства, права прилика да се отворена питања реше на системски начин, повереник Родољуб Шабић је изјавио и следеће:
„Устав Републике Србије, јемчи заштиту података о личности и утврђује да се обрада података о личности уређује законом. Уставом зајемчено право разрађено је Законом о заштити података о личности према коме ваљан правни основ за обраду података о личности представља или изричито овлашћење садржано у неком закону или слободно дат пристанак лица на које се подаци односе.
И поред тога, већина важних питања обраде личних података у области радних односа није уређена законом већ, супротно Уставу и закону, у најбољем случају, подзаконским актима (нпр. Правилник о радној књижици; Правилник о начину издавања и садржају потврде о наступању привремене спречености за рад; Правилник о евиденцијама у области безбедности и здравља на раду; Правилник о ближој садржини података и начину вођења евиденција у области запошљавања), што је у супротности са Уставом и Законом о заштити података о личности.
Велики број личних података обрађује се и на основу "сагласности", односно „пристанка". А пристанак запослених и кандидата за запослење, ретко кад се оправдано може сматрати ваљаним правним основом за обраду личних података, јер је њихов однос према послодавцу однос потпуне неравноправности. О слободном пристанку може се озбиљно говорити само када се давање сагласности може одбити без икаквих штетних последица по радноправни статус или могућност запослења, што очигледно није случај. Под фирмом „постојања пристанка" често долази до повреда права запослених и кандидата за запослење. Зато отворена питања у овој области треба регулисати законом.
Осим ових најначелнијих проблема постоји и мноштво конкретних проблема и конфликтних ситуација, на који указује све већи број обраћања грађана Поверенику. И ти проблеми су директна последица непостојања никаквих или ни изблиза довољних законских правила о обради података о личности. Илустрације ради, поменућу обраде енормних количина личних података без препознатљиве сврхе и оправдања, надзор послодаваца над електронском комуникацијом запослених, видео надзор, праћење GPS системима, обраду биометријских личних података, обраду нарочито осетљивих података као што су нпр. лекарске дијагнозе, обрада података о осуђиваности, итд.
Веома је важно да се законом утврде јасна правила за ове и бројне друге ситуације у вези са обрадом личних података у области радних односа. При томе је нужно уважавати то да приватност на радном месту мора бити битно смањена, али и то да она не престаје да постоји. С тим у вези подсетићу да је у пракси Европског суда за људска права изграђен концепт "разумно очекиване приватности" који би требао да важи и за наше послодавце као и да је у Кодексу Међународне организације рада изражен захтев да се врста и број личних података који се обрађују сведе на најмању могућу меру, на само оне податке чија је обрада апсолутно нужна и оправдана сврхом."
