Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности је у писму које је упутио Агенцији за борбу против корупције, оценио да постављање, од стране Агенције, "специјалних услова" Поверенику за увид у списе, представља неприхватљив, правно неодржив акт који је израз непознавања или игнорисања низа релевантних правних чињеница или нечег још горег.
Повереник је овако реаговао на акт Агенције којим га она, поводом његовог захтева да му ради остваривања увида достави списе, обавештава да се: "може закључити да одређени део података из докумената који је произишао из предмета контроле имовине и прихода градоначелника Синише Малог представљају у смислу чл. 38. Закона о тајности података „СТРОГО ПОВЕРЉИВЕ“ податке, ради чије заштите је неопходно да истима приступи лично повереник и то у просторијама Агенције, уз претходну најаву."
Такав поступак Агенције није не само преседан у вишегодишњем раду Повереника, него је генерално у супротности са стандардима неопходне и нужне сарадње државних органа. Сарадња органа власти нужно и нормално подразумева и дистрибуцију односно, на захтев овлашћеног органа достављање разних докумената. Разуме се, неретко ти документи су и класификовани, поверљиви. Да није тако, биле би бесмислене одредбе Закона о тајности података у вези са чувањем, преношењем и достављањем таквих докумената, као и одговарајућа правила о канцеларијском пословању са класификованим документима.
Али, чак и кад би то могли занемарити, несхватљив је услов изражен реченицом "неопходно да истима приступи лично повереник и то у просторијама Агенције, уз претходну најаву". Опште је, па и Агенцији, познато да у Служби повереника ради велики број сарадника (24) који имају сертификат за приступ подацима класификованим "СТРОГО ПОВЕРЉИВО". У таквој ситуацији услов да повереник "приступи лично" је апсурдан.
Коначно, Агенцији би морало бити познато и да је према одредби чл. 25. Закона о тајности података, орган јавне власти дужан да опозове тајност података, односно документа на основу решења Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности донетог по жалби тражиоца информација.
Посебно и незаобилазно је питање да ли су предметна документа, односно подаци, уопште и класификовани као „СТОГО ПОВЕРЉИВИ“ у складу и на начин прописан Законом о тајности података. Утолико пре, што Агенција само наводи да се то "може закључити", али ничим не документује да су заиста и класификовани.
А под претпоставком да су документи заиста тако класификовани имамо додатне разлоге за забринутост. Наиме, сходно члану 14. Закона о тајности података, степен класификације „СТРОГО ПОВЕРЉИВО" везан је за податке чије одавање би довело до "тешке штете по интересе Републике Србије", а тешко је и замислити како би одавање података о приходима и имовини било ког функционера, па и градоначелника, могло у таквој, "драматичној" мери угрозити националне интересе.
Повереник је упозорио Агенцију да својим поступањем онемогућава Повереника у вршењу законских овлашћења што представља законом предвиђен кажњив прекршај и позвао је да без одлагања поступи по његовом захтеву за достављање списа.
