Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности поднео је Влади Србије захтев да она, како је то прописано чл. 28. ст. 4 Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, непосредном принудом обезбеди извршење поверениковог решења којим је Привредном друштву "Железара Смедерево" д.о.о. наложено да новинарки Мреже за истраживање криминала и корупције достави копије Уговора између Железаре Смедерево и Bremer International Limited, закљученог 2013. године и Уговора између "Железаре Смедерево" д.о.о. и Bremer Trading Limited закљученог 2015 године, као и докумената из којих се може сазнати када је и колике износе Железара Смедерево уплаћивала наведеним компанијама.
Иначе, у конкретном случају, Железара Смедерево је на захтев тражиоца информација прво одговорила да се документација у вези са захтевом налази у дислоцираној архиви а не у седишту органа, па да јој је потребан додатни рок, предвиђен законом, да би одговорила на захтев.
Потом, ни по истеку продуженог рока није одговорила на захтев, па је тражилац информације поднео жалбу Поверенику. У изјашњењу на захтев Повереника Железара је предложила да се жалба тражиоца одбије. Повереник је међутим нашао да је жалба основана и усвојио је. Железара није, што је по закону обавеза ако се жели ускратити право на приступ информацијама, ни на какав начин доказала да би чињењем доступним јавности тражених информација (у целости или делимично) могле наступити тешке правне или друге последице по интересе заштићене законом. Само се позвала на то да је са страним партнерима уговорила поверљивост, и да стога не може да поступи у складу са захтевом.
Повереник и овом приликом наглашава да је генерално, идеја да се уговарањем поверљивости у уговорима са страним партнерима наша државна јавна предузећа могу ослободити обавеза која по закону имају према јавности двоструко недопустива.
Прво, формално правно је недопустива будући да је правно немогуће нормама комерцијалног права, уговореним у облигационим уговорима, искључивати примену императивних норми јавног права утврђених законима.
И друго, јер би прихватање такве могућности заправо значило широм отворена врата за то да се простим уговарањем "поверљивости" од очију јавности могу склањати и информације на које јавност неспорно има право, укључујући ту и злоупотребе, па чак и криминал и корупцију.
Право јавности да зна заснива се на Уставу и уређено је законом, не зависи од одредби комерцијалних уговора. То право остварује се и ограничава по условима и на начин утврђен Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја чијим одредбама су предвиђене и могућности да се, ради заштите легитимних интереса страних партнера, право јавности ограничи, али не и да се под маском тих интереса ограничи или чак искључи приступ информацијама које су неспорно легитиман предмет интересовања јавности.
