Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности оцењује да је јучерашња изјава Игорa Бечића, председника скупштинског Одбора за контролу служби безбедности, поводом мишљења Повереника на Предлог закона о изменама и допунама Закона о БИА, најблаже речено неозбиљна, и да на несумњив начин потврђује Бечићево потпуно неразумевање проблема који је у надлежности Одбора којим председава.
Изјава "некоректно је и лицемерно од Шабића који је прошао безбедносну проверу и добио сертификат за приступ тајним подацима и тиме се хвалио, да сада каже да му је та иста процедура неодговарајућа", има смисла колико би нпр. имала и тврдња да онај ко је служио војску не сме да критикује предлог закона о војсци, дакле нема ни најмање смисла.
Повереник Родољуб Шабић, јесте прошао безбедносну проверу и има сертификат највишег ранга, а исто, односно слично, важи и за већи број његових сарадника. Институција Повереника по броју сертификованих радника вероватно је на самом државном врху. Али, повереник се никада тим није, како Бечић каже, "хвалио", само је у ситуацији када је некадашњи министар одбране, сада директор БИА, са сарадницима покушао инсинуацијама довести у питање безбедносни дигнитет институције Повереника, био присиљен да подсети на те чињенице.
Али, цео "аспект" који је Бечић изабрао, је за конкретну прилику потпуно ирелевантан, нема баш никакве везе с оним што треба да је предмет расправе. Наиме, повереник се у мишљењу које му је тражено и које је дао, уопште није бавио фактичким, практичним питањима безбедносних провера, већ искључиво правним питањима њиховог уређивања. Реч је, дакле, о питањима као што је хијерархија правних аката односно о Уставом утврђеној обавези да закони и други општи акти који се доносе буду у складу са Уставом, а подзаконски акти у складу са законом, што крајње поједностављено значи да се ствари које се морају уређивати законом не могу уређивати актима директора БИА. Или, као што је питање "седес материае", односно одређивање места у правном поретку, релевантног за решавање односно уређивање одређеног односа, што опет, поједностављено, значи да одредбе Закона о тајности података не могу бити дезавуисане подзаконским актима директора.
Можда се донекле и може разумети да оваква, стручна питања Бечићу нису блиска, али се не може разумети да на њих овако реагује. Ако је нешто некоректно и лицемерно, то је свођење важних питања из надлежности Одбора којим председава на низак, политикантски ниво у коме се уместо аргумената користе јефтине дисквалификације.
