Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности у писму министарки правде затражио је да министарство предузме кораке ради отклањања неконзистентних, међусобно контрадикторних решења у појединим законима која су извор дилема у вези са правом на заштиту података о личности и константан извор угрожавања тог права.
Руководиоци здравствених установа обраћају се Поверенику суочени са захтевима полиције и тужилаштава, који се позивају на Законик о кривичном поступку или Закон о спречавању насиља у породици, да им ставе на располагање податке о здравственом стању пацијената, што код њих, с обзиром на одредбе Закона о правима пацијената изазива дилеме - смеју ли дати те податке на захтев или их могу дати само уз пристанак пацијента односно на основу одлуке суда.
Повереник је указао на неколико ствари које сматра релевантним.
Према Закону о заштити података о личности здравствени подаци спадају у категорију нарочито осетљивих података који се могу обрађивати само на основу слободно датог пристанка, а без пристанка само ако је то законом изричито прописано.
И Законом о правима пацијената посебно је зајемчено право на поверљивост личних података и изричито прописана обавеза чувања поверљивости података, од које ослобађа само пристанак пацијента или одлука суда.
С друге стране, Закоником о кривичном поступку прописано је, уз остало, овлашћење за прикупљање података које тужилац може прикупљати сам или преко полиције. Реч је о генералном овлашћењу које се не односи посебно на податке о личности пацијената.
Закон о правима пацијената је посебан закон (lex specialis) с обзиром на то да је обрада података о здравственом стању у овом закону посебно уређена у односу на општу одредбу о прикупљању података Законика о кривичном поступку. Закон о правима пацијената је и потоњи закон (lex posterior) с обзиром на то да се измене Законика нису односиле на предметне одредбе о приступу подацима. По одавно утврђеним принципима тумачења односно примене закона: Lex specialis derogat legi generali и lex posterior derogat legi priori, морало бити јасно да норме Закона о правима пацијената имају првенство.
Што се Закона о спречавању насиља у породици тиче, тим законом јесте прописана обавеза надлежног полицијског службеника да процени ризик непосредне опасности и да при том нарочито води рачуна о томе да ли је могући починилац ментално болестан или злоупотребљава психоактивне супстанце. Међутим, прописана је могућност консултовања само центара за социјални рад, не и здравствених установа, а поготово није прописана њихова обавеза да дају податке пацијената. Сходно наведеном, ни одредбе овог закона не могу подразумевати искључивање обавезе здравствених радника која је прописана Законом о правима пацијената.
Повереник је подсетио да на проблем не указује први пут, да је на неусаглашеност закона, правну несигурност свих лица, као и на конкретна проблематична поступања полиције и тужилаштва у захтевима за приступ подацима о здравственом стању лица, више пута упозоравао, указујући на то и формално, републичком јавном тужиоцу и министру здравља, али, да се очекивани резултат у смислу измене закона изостали.
