Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности доставио је Министарству правде мишљење на Нацрт закона о заштити података о личности о коме се спроводи јавна расправа и који је доступан на интернет презентацији Министарства.
Повереник оцењује да је, генерално, Нацрт закона далеко испод очекиваног и неопходног нивоа и да се на њега, са становишта предмета, садржине, методологије, чак и елементарне номотехнике, може и мора ставити веома велики број примедби.
У осврту на само неке од њих повереник Родољуб Шабић је изјавио и следеће:
"У вези са предметом Закона прво што неизбежно пада у очи је да се мало, сасвим недовољно пажње посвећује тзв. посебним облицима обраде података. Само мањи број кратких а нажалост не баш јасних одредби посвећен је неким од њих (архивирање, научно истраживање, обрада ЈМБГ итд.), али су потпуно нерегулисани остали неки посебни облици као што су нпр. видео-надзор или директни маркетинг, иако су веома важни а у досадашњој пракси су изазивали велики број проблема.
Истовремено се међутим, изузетно, несхватљиво много простора посвећује једном једином посебном облику обраде података. У чак 59 чланова Нацрта предвиђа се да се обрада коју врше "надлежни органи" ради "гоњења учиниоца кривичних дела, извршења санкција и заштите од претњи јавној и националној безбедности" изузима из општег режима заштите, да он за њу не важи. При томе није прецизирано на које се конкретно органе ово односи, у којим поступцима и поводом којих радњи, што оставља простор за разна "креативна" тумачења, односно злоупотребе.
Не доводећи у питање значај јавне и државне безбедности, могло се и морало пронаћи адекватније решење. Закон о заштити података о личности тежиште мора имати на заштити права грађана, а не органа безбедности.
Занимљив је и индикативан и однос норми Нацрта према институцији Повереника.
Нацртом закона се предвиђају нове обимне обавезе Повереника, али без икакве процене потребних средстава за њихово извршавање. Имајући у виду већ постојећа административна или фактички успостављена ограничења за Повереника, сасвим је нејасно како се очекује да се те обавезе извршавају.
Нацрт закона, супротно свим реалним потребама, укида функцију заменика Повереника за заштиту података о личности, не наводећи за то никакав аргумент.
Коначно, у односу на саму личност повереника предвиђа изузетно ригидна ограничења, каква у нашем правном поретку нису предвиђена ни за једног носиоца јавне функције. Тако би, поред осталог, поверенику било забарањено да буде члан било ког удружења, што је не само без преседана, повереник би био једини човек у Србији коме је то забрањено, него и сасвим апсурдно, јер нпр. не би могао бити члан удружења правника, филателиста, нумизматичара, љубитеља животиња, при чему се игнорише "ситница" да је таква забрана директно супротна члану 55 Устава.
Забрана политичког деловања (не чланства у политичкој странци) која би се могла односити и на, примера ради, промовисање приватности или транспарентности као политике друштва, прешироко је постављена и очигледно подложна злоупотреби у циљу утицаја на независан рад органа.
Главни проблем је то што је Нацрт закона у највећем делу заправо само превод одредби Опште уредбе о заштити података 2016/679. Притом се врши њихово некритичко преузимање без нужног прилагођавања правном систему Србије и постојећим правним институтима, а у случају када Општа уредба даје могућност, односно налаже избор између могућих решења не опредељује се за конкретно решење, па тако, примера ради, одредбама о сертификацији није опредељено који од два могућа модела из Опште уредбе се примењује, тј. да ли сертификацију врши Повереник или некакво "сертификационо тело".
Нацрт закона уводи појам "притужбе" Поверенику, остављајући сасвим нејасним о каквом је акту заправо реч, јер се не прави јасна разлика између формалног правног акта (жалбе против првостепене одлуке) и неформалног акта (представка, пријва и сл.) којим се пријављује могућа повреда закона. Наравно, није реч само о терминолошким непрецизностима, већ битним разликама које опредељују одговарајуће уређене поступке који се по њима воде и поступке управне, управно-судске и судске заштите.
Поједине одредбе Опште уредбе, као на пример одредбе о правним средствима, односно судској заштити, нису чак ни тачно преузете. Пример за то су одредбе којима се дозвољава „делотворно правно средство“ против надзорног органа, тј. Повереника и од стране субјеката који нису обухваћени Општом уредбом, тј. од стране руковаоца и обрађивача, што практично значи од стране првостепеног органа. Нејасно је на шта се заправо мисли, али ако се мисли на тужбу за покретање управног спора пред надлежним судом, она је, у правном систему Србије, недопуштена.
Нацрт закона садржи и друге неприменљиве одредбе, попут оних које "овлашћују" Повереника да изрекне новчану казну на основу прекршајног налога. Према Закону о прекршајима, прекршајни налог се издаје када је за прекршај предвиђена само новчана казна у фиксном износу, што очито није случај, а поврх свега, Повереник уопште нема овлашћење да води прекршајни поступак.
Значајан број чланова Нацрта закона садржи предугачке и тешко разумљиве норме са по 10 и више ставова, што их чини тешко разумљивим чак и упућенима у предметну материју. Реченица којом почиње чл. 40. Нацрта закона: „Права и обавезе из чл. 21, 23, 24, 26, чл. 29.до 31. члана 53. и члана 5. овог закона, у мери у којој се одредбе члана 5. односе на остваривање права и обавеза из чл. 21, 23, 24, 26, чл. 29. до 31, члана 33. и чл. 33. до 39 .овог закона, могу се ограничити законом ако та ограничења не задиру у суштину основних права и слобода и ако је то неопходно и представља сразмерну меру у демократском друштву у циљу...остваривања потраживања у грађанским стварима.“ је типичан, мада, нажалост, не једини пример."
