Повереник за информације од јавног значаја оцењује да поједина реаговања неких органа власти на решења Повереника указују на недовољно познавање садржине Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, како у погледу садржине права, тако и у погледу процедуре за њихово остваривање.
Тим поводом, Повереник Родољуб Шабић изјавио је следеће:
„Недовољно се зна о многим стварима које су елементарне, али је у вези са четири ствари то најочигледније.
Прво, ограничавање или одбијање приступа информацијама ћутањем или усменим, односно писменим обавештењима, није само некоректно и често некултурно, него и незаконито, и по Закону кажњиво. Ако орган власти одбије да пружи тражену информацију, сходно члану 16. ст. 10. Закона, дужан је да донесе образложено решење о одбијању и да у решењу упути тражиоца на правна средства која му стоје на располагању.
Друго, позивање органа власти на одредбе других закона, који предвиђају „оправдан„ или сличан интерес као разлог за одбијање приступа информацијама, је противно Закону. Закон о слободном приступу информацијама у члану 4. садржи изричиту претпоставку о постојању оправданог интереса и тражилац информације није дужан да доказује постојање истог. Дилема у погледу „сукоба закона“ одавно је решена. И у упоредној и међународноправној пракси по принципу леx специалис, када је у питању слободан приступ информацијама, предност се даје закону који уређује приступ информацијама. Исти став изражен је и у релевантним међународним документима, као нпр. у Заједничкој декларацији о доступности информација УН, ОЕБС и Организације америчких држава из децембра 2004.
Треће, то што неки документ носи ознаку тајности није аутоматски само по себи довољно да би се ограничио приступ информацији коју садржи. То је, сходно члану 9. тачка 5) Закона, могуће и оправдано само ако би због одавања информације могле наступити тешке, правне или друге последице по интересе заштићене законом, који претежу над интересом на приступ информацији.
То значи да је у сваком конкретном случају обавеза, прво органа од кога је информација тражена, потом Повереника, и на крају Врховног суда Србије да цени да ли постоје стварни, а не само формални разлози да се слободан приступ информацијама, по претпоставци оправдан, ограничи.
Четврто, решења Повереника за информације су, сходно члану 28. Закона, обавезујућа, а у случају потребе њихово извршење обезбеђује Влада Србије. Повереник нема начин да сам обезбеди извршење својих одлука. О односу органа којима се налози дају, односно Владе, према обавезама које по Закону имају, оцену може дати сама јавност."
