Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti dostavio je Narodnoj skupštini Republike Srbije Izveštaj o sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti u 2012. godini. Isti izveštaj je, u skladu sa zakonom, dostavljen Predsedniku Republike, Zaštitniku građana i Vladi Republike Srbije.
Taj redovni izveštaj, koji Poverenik podnosi za svaku godinu u roku od tri meseca po njenom okončanju, istaknut je i na veb prezentaciji Poverenika http://www.poverenik.rs/index.php/yu/o-nama/godisnji-izvestaji/1562-izvestaj-poverenika-za-2012-godinu.html .
S tim u vezi poverenik Rodoljub Šabić, je izjavio sledeće:
„I u 2012. nastavljen je kontinuitet sve intenzivnijeg obraćanja građana Povereniku radi zaštite njihovih prava. U 2012. godini u radu je bilo 7.570 predmeta (iz oblasti informacija 6.037 a iz zaštite podataka 1.533). Taj broj predmeta je za oko 25% veći nego u 2011. ili dva puta veći nego u 2010., ili tri puta veći nego u 2009., ili oko sedamnaest puta veći nego u 2005. godini. Reč je, naravno, samo o formalnim postupcima, broj neformalnih obraćanja građana je višestruko veći. Postojeći trend je dobar kao potvrda rasta poverenja građana u instituciju Poverenika ali je alarmantan kao potvrda prisustva velikog broja problema u ostvarivanju prava.
Bitno su različite ocene i stanja u dve oblasti iz nadležnosti Poverenika. S jedne strane, u oblasti slobode pristupa informacijama imamo kontinuiran progresivan proces, koji je po svemu sudeći ireverzibilan. Treba ga samo unapređivati ga i održavati njegov kontinuitet.
Nužno je ukazati i na nekoliko akutnih problema.
Na prvom mestu, na potpuno odsustvo odgovornosti za kršenje zakona. Ne znam čime se može pravdati činjenica da u toku 2012. godine, kao uostalom ni 2011. nadležna ministarstva – prvo za državnu upravu, potom pravde, nisu pokrenula ni jedan prekršajni postupak protiv prekršioca Zakona o slobodnom pristupu informacijama iako je sasvim izvesno da je počinjeno više hiljada prekršaja, a o više stotina najdrastičnijih prekršaja bili su i direktno obavešteni od Poverenika.
Hronično je prisutan problem prinudnog izvršenja naloga Poverenika, koji su po samom zakonu, konačni obavezujući i izvršni, ali čije izvršenje u slučaju potrebe u krajnjoj instanci po zakonu treba da obezbedi Vlada Srbije koja to ne čini.
S tim u vezi ne bi se smeo ignorisati porast broj onih koji se oglušuju o naloge, iako su po zakonu za njih obavezujući. Pogotovo u kontekstu antikorupcijskih nastojanja moglo bi biti posebno zabrinjavajuće što u tome prednjače javna preduzeća. Drastičan primer je „Telekom Srbija" koji nije postupio po čak 23 rešenja, ali ga „uspešno" slede i JP „Železnice" Srbije, EPS, JP „Srbija gas" itd.
U odsustvu odgovornosti za kršenje zakona i prinudnog izvršenja rešenja Poverenika procenat uspešnih intervencija Poverenika koji se kreće oko 91% dodatno dobija na vrednosti.
U 2012. godini Poverenik je imao na raspolaganju 146 miliona dinara, a utrošio 105 miliona odnosno 72%. Uštede su posledica racionalnog odnosa prema raspoloživim sredstvima, ali i činjenice da je Poverenik radio sa brojem saradnika koji je znatno manji od predviđenog.
Kad je u pitanju oblast zaštite podataka o ličnosti situacija je bitno lošija, što je posledica više negativnih činjenica, od kojih ću za ovu priliku, izdvojiti dve.
Poverenik kao institucija daje implementaciji Zakona o zaštiti podataka o ličnosti značajan doprinos i građani se sve intenzivnije obraćaju i radi zaštite ovog prava (od 83 predmeta u 2009. godini do 1.533 predmeta u 2012. godini). Ipak, Poverenik u kontinuitetu radi sa potpuno neadekvatnim brojem saradnika. Hronično odsustvo volje Vlade (od stupanja na snagu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti promenile su se tri Vlade) da ovoj instituciji obezbedi neophodne prostorne uslove za rad ima za posledicu nemogućnost da institucija u željenim rokovima postupa po žalbama građana.
Istovremeno, pravni okvir zaštite podataka o ličnosti je apsolutno nekompletan. Više puta sam upozoravao na to da su neke bitne oblasti praktično potpuno neuređene (video nadzor, biometrija, bezbednosne provere, privatni sektor bezbednosti itd.). Uz to Vlada i drugi državni organi nisu izvršavali ni osnovne zadatke koje je za njih utvrdio Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Za ilustraciju su dovoljna i samo dva primera. Npr. Vlada sa donošenjem Akcionog plana za sprovođenje Strategije o zaštiti podataka o ličnosti docni gotovo dve i po godine, a sa donošenjem Uredbe o zaštiti tzv. naročito osetljivih podataka docni gotovo četiri godine. Suvišno je i komentarisati negativne efekte takvog odnosa.
U oblasti slobode pristupa informacijama imamo pozitivan trend koji treba nastaviti, a u oblasti zaštite podataka o ličnosti nalazimo se gotovo na samom početku. Hronične probleme u oblasti slobode pristupa informacijama treba konačno rešiti. To je, ako postoji politička volja moguće uraditi relativno brzo. Ali kad je reč o privatnosti, posebno zaštiti podataka o ličnosti potrebno je mnogo više. Odnos društva i države prema stanju u ovoj oblasti mora se korenito menjati."
