Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti apelovao je danas na poslanike u Narodnoj skupštini da usvoje amandman na Predlog zakona o prekršajima kojim se predlaže produženje rokova zastarelosti za prekršaje utvrđene Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Poverenik podseća da se radi o prekršajima koji po prirodi stvari čine funkcioneri odnosno službena lica, dakle ljudi čija je obaveza da obezbeđuju primenu zakona. Činjenica da ti ljudi intenzivno krše zakon, morala bi biti dovoljan povod za jačanje svih instrumenata odgovornosti.
Ukazujući da je stanje u vezi sa odgovornošću za kršenje prava javnosti da zna veoma daleko od zadovoljavajućeg, a posebno da kratki rokovi zastarelosti prekršiocima zakona nude visok stepen izvesnosti da će izbeći odgovornost, poverenik Rodoljub Šabić je izjavio i sledeće:
„Izneneđen sam činjenicom da Vlada Srbije nije prihvatila ovaj amandman. Mislim da je obrazloženje koje je Vlada dala za taj postupak – „rok od dve godine za nastupanje apsolutne zastarelosti je primeren" zaista teško, tačnije nemoguće dovesti u sklad sa stvarnim činjenicama.
Ilustracije radi, podsetiću da je u toku 2011. i 2012. godine počinjeno više hiljada prekršaja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja a da nadležna ministarstva nisu pokrenula nijedan prekršajni postupak. Nisu to učinili čak ni u slučajevima najdrastičnijeg kršenja Zakona o kojima ih je obaveštavao Poverenik za informacije, koji inače Zakonom nije ovlašćen da sam pokrene prekršajni postupak. Te postupke, nadležni više, i da hoće, ne mogu pokrenuti jer je nastupila zastarelost.
U istom periodu, u malom broju slučajeva u kojima su postupke uspeli da pokrenu kao oštećeni, građani, NVO ili mediji, izdejstvovano je samo nekoliko desetina osuđujućih odluka. Dakle, broj onih koji su snosili kakvu-takvu odgovornost izražava se u najboljem slučaju samo u promilima.
U takvim uslovima postojeći nivo primene Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja obezbeđivan je praktično bez doprinosa koji primeni svakog zakona treba da daju sankcije. Obezbeđivan je čestim javnim kritičkim istupima poverenika i posebno pritiscima medija i javnosti. To je bilo nužno i dobro ali to svakako ne sme da zameni elementarni princip pravne države – da se za kršenje zakona mora snositi odgovornost.
Neprihvatanjem predloga da se produže rokovi nastupanja zastarelosti za kršenje Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja šalje se višestruko loša poruka. Podsećam da ove prekršaje po prirodi stvari ne vrše „obični" građani već funkcioneri, odnosno službena lica, dakle ljudi koji su birani i plaćeni da obezbeđuju primenu zakona. Ta činjenica morala bi da naglašava značaj njihove odgovornosti svake vrste, pa i prekršajne. Ta odgovornost bi morala biti pravilo, princip, a njen izostanak zbog zastarelosti samo redak izuzetak, a ne obrnuto. Zadržavanje očigledno prekratkih rokova zastarelosti kojima se gotovo garantuje izbegavanje odgovornosti za kršenje prava javnosti posebno uz istovremeno produžavanje rokova zastarelosti za neke prekršaje koje čine preduzetnici i građani, nije u skladu s tim principom."
