Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić ocenio je da su ocena i plasman naše zemlje na ovogodišnjem Globalnom indeksu percepcije korupcije zabrinjavajući i da upućuju na preispitivanje mnogo čega u okviru koncepcije na kojoj se antikorupcijska nastojanja zasnivaju. S tim u vezi Poverenik Rodoljub Šabić je posebno naglasio:
„Nedavno sam ovakvu ocenu javno prognozirao. Nisam baš ni malo radostan, zbog toga što se prognoza pokazala tačnom. Svakako da jeste problem to što smo na skali od 1 do 10 dobili ocenu 3.4, što je daleko od prve prolazne ocene - 5.0 i što 85-92 mesto na rang listi delimo sa Crnom Gorom, Albanijom, Senegalom, Panamom, Madagaskarom i Indijom, zemljama za koje hronično važi da su izrazito korumpirane.
Na loše ocene i loš plasman smo navikli, jer nikada nismo „sjajno“ stajali na CPI-u. Od kad nas uopšte opserviraju i ocenjuju, nakon 2000-te sve ocene koje smo dobili bile su, kao što rekoh, vrlo nezadovoljavajuće. Krenuli smo, tada kao SR Jugoslavija, sa od Miloševića nasleđenih, zastrašujuće niskih, bukvalno katastrofalnih 1.3. Kasnije smo tu ocenu, rezervisanu gotovo isključivo za afričke i južnoameričke diktature, popravljali. Ta se ocena kretala preko 2.4, 2.7, 2.8, 3.0, pa do prošlogodišnjih, najboljih, ali razume se još uvek loših 3.4.
Zato i mislim da na najveći problem ukazuje to što smo ove godine ponovili prošlogodišnju ocenu. Ona nije lošija, ali nije ni za promil bolja od prošlogodišnje. Izostao je bilo kakav napredak, a to se ne sme ignorisati. Ako je nešto u lancu loših ocena bilo vredno i ohrabrujuće, to je činjenica da smo kako tako, iz godine u godinu te ocene uspevali da popravimo. Napredak je bio veoma spor, ali evidentan. Možda puževskim korakom, ali u svakom slučaju to je bilo kretanje napred. Ovogodišnja ocena govori da je to kretanje zaustavljeno. To je, krajnje ozbiljno upozorenje i više nego dobar povod za preispitivanje „koncepcije“ na koju se borba protiv korupcije kod nas zasniva.
Evidentan je ogroman raskorak između proklamovanog, normativnog i dešavanja u realnom životu. Usvajanje antikorupcijskih normativnih akata, zakona, strategija, planova, ratifikacija međunarodnih konvencija i članstva u međunarodnim asocijacijama, jesu važni ali sami po sebi ne mogu doneti potrebne rezultate. Ti rezultati se moraju ostvariti u stvarnom životu, kroz delovanje odgovarajućih institucija i konsekventno ostvarivanje odgovarajućih principa. A praktično sve antikorupcijske institucije rade u potpuno neadekvatnim uslovima, a neke od njih, kao Uprava za javne nabavke i Državna revizijska institucija u doslovno katastrofalnim. Vlada, izvršna vlast, ne smeju više ignorisati taj problem. A što se npr. tiče principa transparentnosti, slobode pristupa informacijama, preglednosti poslovanja vlasti koji se susreću sa više nego očiglednim snažnim otporom, Vlada ne sme dalje da odlaže aktiviranje mehanizama koji bi taj otpor slomili. Ubeđen sam da se antikorupcijska koncepcija, čije težište nije u realnoj sferi, mora menjati hitno. Ako to ne učinimo, naredne godine ocena bi mogla biti još lošija.“
