Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić ocenio je podnošenje amandmana na Zakon o zaštiti podataka o ličnosti od strane Zaštitnika građana (Ombudsmana) Saše Jankovića, kao potvrdu rešenosti Ombudsmana da principijelno i dosledno insistira na zaštiti prava građana i apelovao na Vladu Srbije da ove amandmane prihvati kao svoje. Povereniik Rodoljub Šabić je posebno naglasio značaj amandmana kojima se pledira na eliminisanje iz predloga zakona onih odredbi koje otvaraju mogućnost za izigravanje proklamovane zaštite.
S tim u vezi Poverenik Rodoljub Šabić je posebno naglasio:
“Već sam javno upozoravao na rešenja koja omogućavaju izigravanje proklamovane zaštite i apelovao na Vladu da ih izbriše iz teksta predloga zakona. To se pre svega odnosi na odredbe čl.45 st.2 zakona koje predviđaju da se organu nadležnom za zaštitu podataka o ličnosti, pored ostalog iz razloga državne ili javne bezbednosti, može ograničiti pristup relevantnim podacima. Zadovoljan sam zbog toga što Zaštitnik građana deli moje mišljenje, i apelujem na Vladu da prihvati amandmane koje je on podneo.
Bilo bi zaista šteta da zakon koji nam je inače neophodan, i koji je najvećim delom zasnovan na dobrim, demokratskim standardima, zbog nekoliko loših odredbi, u jednom bitnom segmentu, umesto realne zaštite podataka o ličnosti obezbedi samo njen privid. Građani bi dobili “zaštitu” koju bi neko, po slobodnom nahođenju, kad god poželi, mogao da otkloni. A iako je čl.45 st.2 artikulisan tako da nije jasno čak ni ko sve može da je otkloni, vidljivo je da tu mogućnost na raspolaganju ima, uz samo formalno pozivanje na zakon, vrlo širok, nedefinisan krug drugih subjekata. Ovakvim rešenjima se na primer otvara prostor da se nezakonite aktivnosti u vezi sa distribucijom biometrijskih podataka, presretanjem pošte, telefonskih razgovora, Internet komunikacije kao i sa bezbroj drugih “benignijih” nezakonitih “obrada” podataka o ličnosti, obavljaju bez zaštite prava građana, odnosno uz lako uklanjanje iste.
Nije dobro, šteta je, ostavlja gorak utisak i deluje gotovo cinično da Vlada umesto da predloži, godinama nedostajući Zakon o klasifikaciji tajnih podataka, u kontekstu implementacije evropskih standarda predlaže rešenja koja su mnogo bliža standardima “bezbednosne kulture“ iz prve polovine prošlog veka.
Zaštitu podataka o ličnosti ne mora da vrši Poverenik za informacije, može je vršiti i neki drugi nezavistan organ. Ali koji god organ da je u pitanju, ta zaštita mora biti celovita i delotvorna i po međunarodnim standardima mora da podrazumeva zaštitu od svih oblika nezakonite obrade podataka, bez obzira ko tu obradu vrši, uključujući i sve državne organe. To nalažu ne samo demokratski standardi nego i obaveze preuzete međunarodnim ugovorima. U prisustvu ovako artikulisanog čl.45 st.2, zaštita podataka o ličnosti je veoma relativizovana, a istovremeno očigledna je mogućnost da se ove odredbe efikasno zloupotrebljavaju za anuliranje ovlašćenja Poverenika za informacije, koja on već ima i koja su mu, kao i svim organima sa takvim nadležnostima u celom svetu, neophodna radi zaštite jednog drugog prava, onog na slobodan pristup informacijama. U javnosti prisutnu sumnju da je upravo to pravi razlog unošenja st.2 čl.45. u predlog zakona, najbolje bi otklonilo prihvatanje odgovarajućeg ombudsmanovog amandmana.“
