Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić je, na traženje agencije Beta da prokomentariše odluku kojom je Republička agencija za telekomunikacije (RATEL) utvrdila Tehničke uslove za podsisteme, uređaje, opremu i instalacije Internet mreže, dao izjavu sledeće sadržine:
„Tehnički uslovi za podsisteme, uređaje, opremu i instalacije koje je nedavno usvojio RATEL, s obzirom na značaj elektronske komunikacije u savremenim uslovima, u svakom slučaju zaslužuju ozbiljnu pažnju. Reč je o normativnom aktu čije se pojedine odredbe mogu tumačiti vrlo široko, i različito, u zavisnosti od toga ko ih tumači, što naravno nikad nije dobro. Osim toga, pojedinim odredbama se uređuju pitanja za koje bi izvesno bilo bolje, zapravo opravdano da budu uređena zakonom a ne podzakonskim aktom.
Nije sporno da je RATEL, ovlašćen da utvrdi odgovarajuće tehničke uslove, kao što nije sporno ni to da su javni telekomunikacioni operateri dužni (bez obzira koliki to teret za njih predstavlja) da o svom trošku obezbede primenu tih uslova, jer je tako izričito predviđeno zakonom. Međutim, o sadržini tih uslova može biti spora i tim povodom bilo bi dobro čuti i glas javnosti, razume se, pre svega one stručne.
Najviše pažnje, sigurno će privući one odredbe koje predviđaju obavezu provajdera da nadležnim službama, policiji ili BIA-i omoguće „potpuno autonomni pasivni monitoring Internet aktivnosti pretplatnika i preusmeravanje dolaznog i odlaznog saobraćaja“. Ovakve odredbe, odnosno mogućnost njihove zloupotrebe kod mnogih izazivaju rezerve, čak i strah, uključujući i kalkulacije sa mogućnošću da bi se slične odredbe mogle naći i u pravilnicima o fiksnoj i mobilnoj telefoniji. Taj strah je verovatno potenciran veoma lošim iskustvima koje smo imali sa zloupotrebama bezbednosnih struktura odnosno tajnih službi. Rezerve su dodatno potencirane i činjenicom da smo valjda poslednja evropska zemlja koja nema Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Problem zaštite podataka o ličnosti kod nas je prisutan već više godina i nije slučajno da validni dokumenti EU konstatuju da takva zaštita kod nas postoji samo teorijski a ne i praktično. Nemamo nikakve funkcionalne mehanizme zaštite a ni iz daleka nemamo dominantan mentalitet koji bi bio zasnovan na evropskim demokratskim standardima o privatnosti i zaštiti podataka o ličnosti. Zato mogućnost zloupotreba „tehničkih uslova“ ne mora da se odnosi samo na nadležne državne organe nego, itekako na druge subjekte.
Reklo bi se da i ovi tehnički uslovi predstavljaju još jedan primer kako često vlast vuče poteze za koje je javnost, čak i ona stručna a pogotovo ona najšira nepripremljena. Zato bi bilo korisno i dobro da, makar post festum, imamo nekakvu „javnu raspravu“ i čujemo sve koji bi mogli imati validne argumente, uključujući i Ombudsmana i ministra za ljudska prava i otklonimo sve eventualne dileme.
Kakve god dileme postojale u vezi sa monitoringom Internet saobraćaja, i njegovim presretanjem, jednu obavezno treba isključiti. Mislim da polazeći od člana 41. Ustava koji garantuje tajnost pisma i drugih sredstava opštenja i uređuje eventualna odstupanja od istih, korišćenje ovih mogućnosti, može biti dopušteno samo i isključivo na osnovu odluke suda, na određen rok, iz razloga i pod uslovima jasno predviđenim zakonom.
Naravno, i kad dileme otklonimo na apstraktnom, normativnom nivou to ne znači da smo i eliminisali probleme na praktičnom nivou. Opasnost od zloupotrebe mehanizama kojima se ograničavaju ljudska prava zahteva uspostavljanje efikasnog mehanizma za zaštitu tih prava. Zato je i ovo prilika da se naglasi značaj i neophodnost donošenja i implementacije jednog savremenog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.“
