Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti ocenjuje da je jučerašnja izjava Igora Bečića, predsednika skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, povodom mišljenja Poverenika na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o BIA, najblaže rečeno neozbiljna, i da na nesumnjiv način potvrđuje Bečićevo potpuno nerazumevanje problema koji je u nadležnosti Odbora kojim predsedava.
Izjava "nekorektno je i licemerno od Šabića koji je prošao bezbednosnu proveru i dobio sertifikat za pristup tajnim podacima i time se hvalio, da sada kaže da mu je ta ista procedura neodgovarajuća", ima smisla koliko bi npr. imala i tvrdnja da onaj ko je služio vojsku ne sme da kritikuje predlog zakona o vojsci, dakle nema ni najmanje smisla.
Poverenik Rodoljub Šabić, jeste prošao bezbednosnu proveru i ima sertifikat najvišeg ranga, a isto, odnosno slično, važi i za veći broj njegovih saradnika. Institucija Poverenika po broju sertifikovanih radnika verovatno je na samom državnom vrhu. Ali, poverenik se nikada tim nije, kako Bečić kaže, "hvalio", samo je u situaciji kada je nekadašnji ministar odbrane, sada direktor BIA, sa saradnicima pokušao insinuacijama dovesti u pitanje bezbednosni dignitet institucije Poverenika, bio prisiljen da podseti na te činjenice.
Ali, ceo "aspekt" koji je Bečić izabrao, je za konkretnu priliku potpuno irelevantan, nema baš nikakve veze s onim što treba da je predmet rasprave. Naime, poverenik se u mišljenju koje mu je traženo i koje je dao, uopšte nije bavio faktičkim, praktičnim pitanjima bezbednosnih provera, već isključivo pravnim pitanjima njihovog uređivanja. Reč je, dakle, o pitanjima kao što je hijerarhija pravnih akata odnosno o Ustavom utvrđenoj obavezi da zakoni i drugi opšti akti koji se donose budu u skladu sa Ustavom, a podzakonski akti u skladu sa zakonom, što krajnje pojednostavljeno znači da se stvari koje se moraju uređivati zakonom ne mogu uređivati aktima direktora BIA. Ili, kao što je pitanje "sedes materiae", odnosno određivanje mesta u pravnom poretku, relevantnog za rešavanje odnosno uređivanje određenog odnosa, što opet, pojednostavljeno, znači da odredbe Zakona o tajnosti podataka ne mogu biti dezavuisane podzakonskim aktima direktora.
Možda se donekle i može razumeti da ovakva, stručna pitanja Bečiću nisu bliska, ali se ne može razumeti da na njih ovako reaguje. Ako je nešto nekorektno i licemerno, to je svođenje važnih pitanja iz nadležnosti Odbora kojim predsedava na nizak, politikantski nivo u kome se umesto argumenata koriste jeftine diskvalifikacije.
