Tim povodom poverenik obaveštava javnost da je, zbog odbijanja nadležnosti i saradnje drugih državnih organa, kao i načina na koji oni tumače relevantne propise, ovaj zakonski mehanizam, kada je reč o svim organima vlasti koji se finansiraju iz budžeta, učinjen bespredmetnim i praktično potpuno blokiran.
Kazne koje Poverenik izriče predviđene su odredbama Zakona o opštem upravnom postupku (ZUP). Do stupanja na snagu novog ZUP-a, ukupan iznos kazni koje je u pojedinačnom slučaju Poverenik mogao izreći iznosio je 200.000 dinara. Poverenik je te kazne, u skladu sa svojom zakonskom obavezom, na zahtev tražilaca informacija izricao i to je u praksi davalo određene efekte.
Početkom primene novog ZUP-a, novčane kazne u postupku upravnog izvršenja značajno su uvećane (u rasponu od polovine mesečnog prihoda pravnog lica do 10% njegovih godišnjih prihoda). Iako je izgledalo da će takve kazne izvesno biti od uticaja na veću disciplinu u pogledu izvršenja onog što je naloženo, odnosno u funkciji ostvarivanja prava javnosti, stvari su krenule u potpuno obrnutom pravcu.
Poverenik se radi utvrđivanja osnovice za izricanje kazni obraćao Upravi za trezor, ali je dobio odgovor da ona ne raspolaže tim podacima, te da treba da se obrati Ministarstvu finansija. Poverenik je i naknadno više puta tražio od Uprave za trezor i Ministarstva finansija te podatke, da bi konačno dobio odgovor da takvi podaci "ne postoje", jer Zakonom o budžetskom sistemu "nije definisan pojam ukupnog prihoda korisnika budžetskih sredstava". Ukratko, da sredstva kojima organi vlasti raspolažu ne predstavljaju njihov prihod.
Ne ulazeći u raspravu o tome da li je i koliko ovakvo tumačenje formalističko, te da li je o tome neko razmišljao u vreme pripreme i usvajanja novog ZUP-a, Poverenik mora da konstatuje da u odsustvu navedenih podataka on ne može donositi rešenja o kažnjavanju. Povrh svega, čak i kada bi raspolagao traženim podacima i mogao donositi rešenja o kažnjavanju, stvorena je situacija u kojoj bi izvršenje tih rešenja bila stvar dobre volje prekršioca zakona. Naime, Poverenik je od svih potencijalno nadležnih za sprovođenje njihovog prinudnog izvršenja, sukcesivno obaveštavan (Vrhovni kasacioni sud, Poreska uprava, Narodna banka, Prekršajni sud i Komora javnih izvršitelja) da "nisu nadležni".
Ovim je, istovremeno, blokiran i drugi zakonom predviđen mehanizam za prinudno izvršenje njegovih odluka - dužnost Vlade da neposrednom prinudom obezbedi njihovo izvršenje. Taj mehanizam ni do sada faktički uopšte nije funkcionisao, Vlada nije izvršavala svoju obavezu, ali sada je i "pravno" isključen. Uslov da Poverenik od Vlade zatraži da ona to uradi je da prethodno donese rešenja o kažnjavanju, što, kao što je navedeno, nije moguće.
