Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (Poverenik) je od Ministarstva za evropske integracije, dana 05. jula 2019. godine, primio Studiju Evropske komisije o proceni usklađenosti Zakona o zaštiti podataka o ličnosti Republike Srbije sa propisima EU (Studija).
U Studiji se ukazuje na određene neusklađenosti novog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti (ZZPL) sa Uredbom EU 2016/679 Evropskog parlamenta i Saveta od 27. aprila 2016. godine, o zaštiti fizičkih lica u vezi sa obradom podataka o ličnosti i o slobodnom kretanju takvih podataka (Opšta uredba) i sa Direktivom EU 2016/680 Evropskog parlamenta i Saveta od 27. aprila 2016, o zaštiti fizičkih lica u vezi sa obradom podataka od strane nadležnih tela u svrhe sprečavanja, istrage, otkrivanja ili gonjenja za krivična dela ili izvršenja kaznenih sankcija i o slobodnom kretanju takvih podataka (Policijska direktiva).
Tako se u Studiji navodi da član 40. ZZPL nije u skladu sa Opštom uredbom i Policijskom direktivom, kao ni sa praksom Evropskog suda za ljudska prava i Evropskog suda pravde, jer se ograničenja osnovnih prava i sloboda mogu predvideti samo zakonom i samo ako je to nužno potrebno za postizanje određenog legitimnog cilja.
Iznosi se i mišljenje da dodatno zakonsko regulisanje određenih oblasti koje nisu obuhvaćene Opštom uredbom, ne bi bilo u suprotnosti sa njom, ukoliko postoji potreba za takvim regulisanjem. To praktično znači da predmet posebnog, zakonskog regulisanja mogu biti i druga pitanja koja nisu navedena u Opštoj uredbi, npr. video-nadzor, evidencije o ulasku i izlasku iz prostorija, zaštita podataka umrlih i dr.
U Studiji se navodi i da ZZPL sadrži nekoliko odredaba koje uglavnom, nažalost, samo prenose odredbe Policijske direktive, usled čega su neke od njih veoma deklarativne, neodređene, i kao takve ne doprinose pravnoj jasnoći, a uz to, nalaze se na mnogo mesta u ovom zakonu, što otežava njegovo čitanje i razumevanje. Takve odredbe ostavljaju širok prostor za različita tumačenja i primenu po sopstvenom nahođenju. Dobar primer za to predstavlja definicija „nadležnih organa“, koja uglavnom prati definicije iz Policijske direktive, bez dodatnog i preciznog određivanja koji su to organi u Srbiji.
Stav iznet u Studiji je da Policijska direktiva nameće obavezu da se samo zakonom, jasno i konkretno, mogu propisati ograničenja prava fizičkih lica, a da odredbe sadržane u Opštoj uredbi i Policijskoj direktivi mogu da posluže samo kao smernice za to. Dalje, moguće je da nacionalni zakon, u ovom slučaju ZZPL, sadrži odredbe koje su identične ili slične onim koje su navedene u Opštoj uredbi ili Policijskoj direktivi, ali u tom slučaju one ne mogu predstavljati pravni osnov za ograničenje prava fizičkih lica. Drugim rečima, potrebno je da se zakonom jasno uredi kada je moguće ograničenje prava lica na koja se podaci odnose, a ne da to ovlašćenje prepušta rukovaocima podataka.
Pored toga, u Studiji se ukazuje da bi ZZPL trebalo posebno urediti da ona obrada podataka od strane nadležnih organa koja se ne vrši u posebne svrhe, spada u domen opšteg režima ZZPL, odnosno da se na takvu obradu primenjuju njegove opšte odredbe.
Na osnovu navedenih i drugih navoda iz Studije, njeni autori zaključuju da postoji potreba da se razmotre izmene ZZPL .
S tim u vezi, zamenica poverenika, Stanojla Mandić apeluje na nadležne organe, Vladu Republike Srbije i Ministarstvo pravde i poziva ih da zajedno sa Poverenikom, razmotre pitanje izmene ZZPL; pre početka njegove primene, uvažavajući stavove iznete u predmetnoj Studiji. Doradom ZZPL bi bile otklonjene nejasnoće na koje su ukazivali i predstavnici struče javnosti i privrede, kao i Poverenik, a koje ga u pojedinim delovima čine teško primenljivim ili gotovo neprimenljivim.
