Izvor: "Blic"
Sve češće se Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti građani obraćaju radi zaštite ovog drugog prava. Poslednji primer su „sukobi“ na relaciji roditelji-škola, a povodom prikupljanja podataka za „Jedinstveni informacioni sistem u osnovnom i srednjem obrazovanju Republike Srbije“. Ljudi ne razumeju na osnovu čega im se određeni podaci traže i kome i u koje svrhe oni trebaju. Pitaju se zašto i kome trebaju podaci npr. o tome da li su oni udati, neudati ili razvedeni, koje su nacionalnosti, da li rade na određeno ili neodređeno vreme i s pravom, traže objašnjenje. „Objašnjenja“ koja dobijaju su razna, ali za njih često teško prihvatljiva. Sigurno „najoriginalnije“ mi je prosledio jedan od roditelja - „Ako ti podaci ne budu u bazi dete se praktično neće tretirati kao učenik u srpskom obrazovnom sistemu, jednostavno neće postajati!!“
Sme li to da se događa u zemlji čijim Ustavom, u čl. 42 je zajamčena zaštita podataka o ličnosti i izričito utvrđeno da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuje zakonom?
Ne moramo svi da mislimo isto o potrebi postojanja „Jedinstvenog informacionog sistema u osnovnom i srednjem obrazovanju Republike Srbije“ ili druge zbirke podataka o ličnosti. A čak i kad se slažemo u vezi sa potrebom postojanja, ne moramo biti saglasni o vrsti i obimu podataka koji se prikupljaju. Ali baš zato bi, u vezi sa ovom i svakom drugom obradom podataka o ličnosti, jednu stvar morali učiniti nespornom – to da moraju biti uređene zakonom.
Ljudi koji daju podatke o ličnosti imaju puno pravo da znaju zašto, kome, u kom obimu i u koju svrhu treba da ih daju. I pravo da znaju kada su dužni da ih daju, a kada je to stvar njihove volje. A odgovori na ta pitanja ne smeju biti provizorni, moraju biti upisani u odgovarajući zakon. Bez toga ni jedan „odgovor“ nije dovoljno dobar, a pretnje i zastrašivanja (ozbiljna ili ne) to pogotovo nisu. Oni su apsolutno nedopustivi.
