Tako je razgovor sa Komesarom za ljudska prava saveta SE neminovno podsetio na to da je, fundamentalni međunarodni dokument u oblasti zaštite podataka o ličnosti – Konvencije 108. o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka, donet upravo u okviru SE. A nažalost i na to da, iako se naša zemlja može pohvaliti da je „stari" potpisnik Konvencije (još kao SRJ), realno stanje stvari govori o takvom odnosu prema preuzetim obavezama kojim se, ni u kom slučaju, ne bismo mogli pohvaliti.
Ilustracije radi, jedna od važnijih stvari predviđenih Konvencijom, u čl.6. je to da se lični podaci u vezi sa rasnim poreklom, političkim opredeljenjem, verskim ubeđenjem ili nekom drugom vrstom ubeđenja, kao i lični podaci u vezi sa zdravstvenim stanjem ili seksualnim životom mogu automatski obrađivati samo u slučaju da domaće zakonodavstvo za to predviđa odgovarajuće garancije.
Manje-više isto i mi smo upisali u Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, u čl.16. Ali Zakon nije konkretizovao garancije već je samo predvideo da će to biti učinjeno uredbom Vlade i to u roku od šest meseci od stupanja na snagu Zakona. Ali ni pošto je proteklo pet puta po šest meseci, ta Uredba nije doneta. I tako, Zakonom zajamčena “posebna” zaštita “naročito osetljivih” podataka ne samo da nije posebna nego uopšte ne postoji, još uvek je samo prazna proklamacija, “mrtvo slovo” na papiru. Ne znam da li za to, sa stanovišta minimalno korektnog odnosa prema izvršavanju međunarodnih obaveza, i što je još važnije prema zakonom zajamčenim pravima građana, postoji nekakvo “objašnjenje”, ali opravdanje ne postoji.