ŠTA DA SE RADI: MOŽE LI SVET DA SE ZAŠTITI OD SVEVIDEĆEG INFORMATIČKOG OKA
Rodoljub Šabić*
Poslednjih nekoliko meseci u SAD, u desetinama velikih gradova, među kojima su i Njujork, Vašington, San Francisko i Los Anđeles, održani su protesti građana nezadovoljnih zbog saznanja da im vlasti bez limita i kontrole čitaju imejlove, esemesove i prisluškuju telefonske razgovore. Demonstranti misle da je zastrašujuća vizija totalitarnog sveta iz čuvene Orvelove „1984" na putu svog ostvarenja, a vlastima poručuju: „Ne 1984", „Čitajte Ustav, a ne naš imejl", „Obnovite 4. amandman".
Možda, zbog nešto slabije upućenih, vredi podsetiti da 4. amandman na Ustav SAD, jedan od deset prvih, „velikih amandmana", koji čine Povelju o pravima (Bill of Rights), i koji su imali snažan uticaj na razvoj i garancije ljudskih prava u međunarodnim razmerama, štiti od neosnovanih i prekomernih pretresa, pregleda i zaplena. Pisan je pre više od dva veka arhaičnim jezikom, logično, ali u savremenim uslovima njegove garancije svakako bi morale da se tiču i elektronske komunikacije.
Pokret nezadovoljstva, zna se, počeo se razvijati nakon što je bivši agent CIA Edvard Snouden obelodanio svetu tajne programe CIA i NSA, odnosno surovu istinu da se milioni Amerikanaca ali i milioni ljudi širom sveta špijuniraju presretanjem i praćenjem imejlova, esemesova i razgovora mobilnim telefonima.
Ceo događaj jeste, pre svega, „američki", ali je očito otvorio čitav niz pitanja relevantnih u međunarodnim relacijama. Sva se svode na jedno – da li, bolje rečeno: u kojoj meri, vlasti drugih zemalja praktikuju ovakav odnos prema „zajamčenim" ljudskim pravima?
Zato je poruka „Čitajte Ustav, a ne naš imejl" univerzalno zanimljiva.
U našem Ustavu garancije tajnosti pisma i drugih sredstava opštenja jesu na vrlo visokom nivou. Tajnost je „nepovrediva", a odstupanja su dozvoljena „na osnovu odluke suda" i to ako su „neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije".
Veruju li građani u ostvarivanje ovih garancija?
Problem je upravo to što mogu samo da „veruju" ili „ne veruju", a društvu koje želi da bude demokratsko ne treba verovanje, već izvesnost. Nemamo mehanizme koji zaista garantuju da se o tajnosti komunikacije građana odstupa samo iz razloga i na način predviđen Ustavom. Upravo zato su pre više od godinu dana Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti predložili nadležnima „paket" od 14 mera, čiju realizaciju smatramo minimalnom pretpostavkom za uspostavljanje takvog mehanizma. Taj „paket" dobio je snažnu verbalnu političku podršku. Na realnu još čeka.
Godinama su bile u primeni odredbe zakona koje su bezbednosnim strukturama omogućavale pristup „zadržanim podacima" bez odluke suda. U postupcima pokrenutim na zahtev zaštitnika građana i poverenika Ustavni sud jeste oglasio neustavnim odredbe Zakona o VBA i VOA i Zakona o elektronskim komunikacijama, ali su „odgovarajuće" odredbe npr. ZKP-a još uvek na snazi.
I kvantitativni podaci o korišćenju „lakog" pristupa bezbednosnih struktura zadržanim podacima nisu umirujući. Nadzor koji je sproveden po nalogu poverenika pokazao je da je broj pristupa bazi tih podataka samo jednog provajdera, u samo jednoj godini,bio preko 270.000. Toliki broj prosto nameće pitanje – je li moguće da su svi ti pristupi opravdani legitimnim i legalnim razlozima.
O legitimnosti razloga kojima manje više sve bezbednosne strukture na svetu „pravdaju" svoje rastuće apetite prema podacima o komunikaciji ili iz komunikacije građana, na načelnom nivou, „ne vredi" raspravljati. Upadljivo su legitimni. Borba protiv organizovanog kriminala. Borba protiv terorizma. Zaštita bezbednosti države. Samo, uz legitimnost, nužan je i drugi uslov – legalnost.
Nastojanja da se bezbednosnim strukturama omoguće što bolji uslovi za ostvarivanje legitimnih ciljeva moraju imati limite. Mora biti nesporno da su ti limiti garancije ljudskih prava i sloboda upisanih u Ustav.
Garancije tih sloboda se ne smeju dovoditi u pitanje. Jer vredi parafrazirati još jednog Amerikanca, Bendžamina Frenklina: „Ko se radi bezbednosti odrekne slobode ne zaslužuje ni bezbednost ni slobodu." I rizikuje da ostane i bez jednog i bez drugog.
