Izvor: Danas
Rodoljub Šabić
Lični stav
Vest me je podsetila na G. M, čoveka koga sam upoznao pre više od dve i po godine, a koji je napravio snimak koji je nestao iz sudskog spisa. Snimak sam po sebi zapravo i nije dokaz velike pljačke. On je to samo zajedno s jednim drugim dokumentom, listingom distribucije kartica na naplatnim rampama na autoputu, jer se poređenjem stanja na snimku i stanja "u knjigama" uočava ogromna razlika: vidi da mnogo vozila, pre svega stranih, uzimaju naplatnu karticu, ali da u evidenciji tih kartica nema, pa nema ni novca za putarinu. Pošto je napravio snimak, G. M. je tražio pomoć Poverenika za informacije: zahtevao je zaštitu svog prava na slobodan pristup informacijama da bi došao do pomenutog dokumenta. I dobio ga je. Međutim, tek posle peripetija koje su trajale više meseci, posle pokušaja tadašnjeg rukovodstva "Puteva Srbije" da dokument sakrije iza statusa "poslovne tajne", pa čak i pokušaja da pred Vrhovnim sudom Srbije poništi rešenje Poverenika za informacije kojim je izričito naloženo da se dokument učini dostupnim javnosti, odnosno preda tražiocu.
Danas je G. M. bitan svedok, a njegov "nestali" snimak bitan materijalni dokaz u postupku protiv "drumske mafije". Ne mogu da se ne zapitam šta bi, da se radi (na sreću nije tako) o jedinoj kopiji, nestanak CD-a značio za G. M. Posebno s obzirom na cenu koju je platio da bi dokazao da govori istinu?
Cena je bila velika. Čim je počeo da se bavi isterivanjem istine, ostao je bez posla u "Putevima Srbije". Ni danas, sa svim neprijatnim konsekvencama po egzistenciju, njegovu i njegove porodice, nema posao.
To me je podsetilo na još jedan sudski postupak i još jedan stari, a nerealizovani nalog Poverenika za informacije i neke "zanimljive stvari" s njima u vezi. Reč je o nalogu "Želenicama Srbije" da učine dostupnim javnosti ugovor o nabavci polovnih švedskih železničkih kompozicija. Nabavka famoznih "šarenih vagona" je svojevremeno realizovana bez obaveznog javnog tendera, protivno izričitom upozorenju Uprave za javne nabavke. Ugovorena je, zbog posredničke provizije, cena veća od one koja je bila planirana i odobrena. Posredovala je firma koja se nikad nije bavila uvozom železničkih kompozicija već samo modne garderobe. Zato se u prvostepenoj presudi donetoj u sudskom postupku po privatnoj tužbi M. C., radnika koji je od početka ukazivao na nezakonitost i zato takođe ostao bez posla, navodi da je taj ugovor o nabavci nezakonit.
Pre nešto više od godinu dana, sudski epilog (doduše samo delimičan) dobila je afera poznata kao "vojna tajna". Pre nekoliko godina objavljena knjiga "Vojna tajna", zbirka strogo poverljivih transkripata sa sednica nekadašnjeg Generalštaba naše vojske pokazala je da postoji, u najmanju ruku, osnovana sumnja da se tadašnji Generalštab bavio i organizovanjem i sprovođenjem aktivnosti koje su bile grubo kršenje ljudskih prava, odnosno teška krivična dela. Autor knjige bio je uhapšen i okrivljen za odavanje državne tajne. Ubrzo je pušten, ali tiraž knjige ostao je zaplenjen. Tim povodom, autor knjige V.V. obratio se za pomoć Povereniku za informacije. Intervencija Poverenika i razumevanje rukovodećih ljudi Vrhovnog i Okružnog suda rezultirali su oslobađanjem "zarobljenog" tiraža.
Zajedničko za ove ljude jeste to što su pokušali da se suprotstave kriminalu i korupciji u sopstvenoj sredini i sa njih skinu veo formalne ili neformalne tajne. Iako su "isterali istinu", rezultat je i to da su G. M. i M. C. ostali bez posla, a da protiv V. V. krivični postupak zbog odavanja tajne još nije obustavljen. A to, kako se oni nakon svega, zbog toga osećaju, valjda nikako ne bi smeo biti samo njihov problem. Utoliko pre što bi bilo krajnje naivno verovati da su "slučajevi" G. M., M. C. i V. V. "kurioziteti". Sasvim je sigurno da ima i mnogo, mnogo drugih, manje poznatih ali sličnih.
Svi oni zajedno upozoravaju odnosno trebalo bi i morali da nas podsete, na jednu važnu a zapostavljenu stvar. Na potrebu da se u našem pravnom poretku na adekvatan način, onako kako to čine savremena demokratska društva, zaštite ljudi koji u svojim sredinama ustanu protiv zloupotreba, kriminala i korupcije. Ljudi koji to učine, koji zbog toga da bi zaštitili javni interes, dođu u sukob sa formalnim ili neformalnim pravilima o čuvanju "tajne", ne bi smeli da zbog toga snose bilo kakve negativne konsekvence, ni radnopravne, ni prekršajne, ni krivične, ni bilo kakve druge. To mora da bude uređeno zakonom, odnosno zakonima. Indikativno je i nikako nije dobro što se u okviru inače "dinamične" zakonodavne aktivnosti na to hronično zaboravlja. Taj "zaborav" košta mnogo, deluje krajnje destimulativno i lišava nas značajnog doprinosa koji bi mnogi pojedinci mogli dati u borbi protiv zloupotreba i korupcije. A s obzirom na realne dimenzije korupcije kod nas, svaki takav doprinos je ne samo dobrodošao nego je i dragocen.