Izvor: Danas
Ponovo loša ocena i nizak plasman Srbije na svetskoj rang listi korupcije
lični stav
Nedavno, desetak dana pred objavljivanje Globalnog indeksa percepcije korupcije (CPI), verovatno najrelevantnije rang-liste korupcije u svetu, koju svake godine krajem septembra, istovremeno u preko 180 država sa svih kontinenata, objavljuje antikorupcijska globalna mreža nevladinih organizacija Transparency International, upustio sam se u javno prognoziranje ocene naše zemlje na ovogodišnjem indeksu.Kad je 23. septembra ovogodišnji Globalni indeks percepcije korupcije objavljen, rezultati su potvrdili moju prognozu. Zbog toga, iz razumljivih razloga, nisam baš nimalo radostan. Prognoza se sastojala u oceni da je, nažalost, malo verovatno da naša zemlja popravi ocenu u odnosu na prošlogodišnju. A i prošlogodišnja ocena, iako najbolja od svih koje smo do sada na CPI-u dobili, ipak je bila nezadovoljavajuća i svrstavala nas u grupu zemalja u kojima je korupcija sistemski problem.
Polazeći od navedenog, izneo sam i mišljenje da ocena naše zemlje na ovogodišnjem CPI-u, u svakom slučaju, treba da bude povod za ozbiljno preispitivanje onog što je država, u okviru antikorupcijskih nastojanja, do sada učinila, a posebno onog što je propustila da učini. Posle objavljivanja indeksa ubeđen sam da je to doslovno neophodno.
Dakle, naša zemlja je ove godine na Globalnom indeksu percepcije korupcije, na skali od 1 do 10 dobila ocenu 3.4 i deli 85-92. mesto od ukupno 180 rangiranih zemalja. Ocena koju smo dobili daleko je od prve prolazne - 5.0, i rezervisana je za zemlje u kojima, kao što rekosmo korupcija predstavlja izuzetno ozbiljan, sistemski problem. Mesto na rang-listi inače delimo sa Crnom Gorom, Albanijom, Senegalom, Panamom, Madagaskarom i Indijom. Prilično je očigledno, reč je o zemljama koje hronično i poslovično "bije glas" da su veoma korumpirane. Najkraće rečeno, sasvim je jasno da plasmanom - a pogotovo ocenom, koja je daleko važnija - ni u kom slučaju ne smemo i ne možemo biti zadovoljni.
I ocena i plasman su, bez sumnje, razlog za zabrinutost. Mislim međutim da, s tog aspekta, jedna druga stvar zaslužuje još veću pažnju. Ocena i plasman jesu loši ali mi nikada i nismo "sjajno" stajali na CPI-u. Od kad nas uopšte opserviraju i ocenjuju, nakon 2000. sve ocene koje smo dobili bile su, kao što rekoh, nezadovoljavajuće. Krenuli smo, tada kao SR Jugoslavija, sa od Miloševića nasleđenih, zastrašujuće niskih, bukvalno katastrofalnih 1.3. Kasnije smo tu ocenu popravljali. Ta se ocena kretala preko 2.4, 2.7, 2.8, 3.0, pa do prošlogodišnjih, najboljih, ali još uvek loših 3.4. Sporo i teško. Kad se jednom upadne u kaljugu, iz nje se teško izlazi i zato je svaki napredak, makar i najmanji, dragocen. A kontinuitet u napretku pogotovo.
U tom svetlu je zanimljiva činjenica da smo ove godine samo ponovili prošlogodišnju ocenu 3.4. Dobili smo ocenu koja nije lošija ali koja nije ni za promil bolja od prošlogodišnje. Prvi put posle 2000. izostao je bilo kakav napredak. A to jeste fenomen koji se ne sme ignorisati. Ako je nešto u lancu objektivno vrlo loših ocena bilo vredno i ohrabrujuće, bila je to činjenica da smo kako-tako, iz godine u godinu, uspevali da popravimo te ocene. Napredak je bio, bez sumnje, veoma spor, ali je ipak bio evidentan. Bilo je to kretanje, možda puževskim korakom, ali u svakom slučaju kretanje napred. Ovogodišnja ocena govori da je to kretanje zaustavljeno. Kao takva predstavlja krajnje ozbiljno upozorenje i ponavljam, više nego dobar povod za preispitivanje "koncepcije" na koju se borba protiv korupcije kod nas zasniva.
Doneli smo mnogo antikorupcijskih normativnih akata, zakona, strategija, akcionih planova, ratifikovali dosta relevantnih međunarodnih dokumenata, učlanili se u gotovo sve antikorupcijske međunarodne asocijacije, "uveli" u sistem više antikorupcijskih institucija. Ali "druga strana medalje" je da praktično sve te nove antikorupcijske institucije hronično godinama egzistiraju u neadekvatnim uslovima, a neke izuzetno važne, čak i u katastrofalnim ili bez ikakvih. A Vlada, izvršna vlast, dužna da te uslove obezbedi, na problem se, godinama, gotovo i ne osvrće. U čemu je stvar?
Razumljivo je, donekle čak i logično da želja za realizacijom strateškog cilja - približavanja i uključivanja u EU, volens nolens stavlja akcenat na potrebu donošenja velikog broja zakona koje nemamo. To važi i za sferu antikorupcijskog delovanja. Međutim, ne dovodeći nijednog trenutka u pitanje značaj donošenja novih zakona, ne bi se smela ignorisati notorna istina da oni sami po sebi ne mogu da donesu nikakve, a pogotovo ne željene rezultate. Eto, Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji imamo već tri godine, ali ne i instituciju u punom, pravom kapacitetu, pa razume se, ni korisne efekte koje je ona mogla da obezbedi. Takve efekte ovog i svih novih zakona možemo imati samo ako institucije koje treba da obezbede njihovo sprovođenje, imaju i potrebna ovlašćenja i uslove za rad.
A kad već spominjemo "trku" ka EU, može biti zanimljivo poređenje sa susednom Hrvatskom, koja takođe "trči". Povodom objavljivanja CPI-a, Hans Svoboda, izvestilac Evropskog parlamenta za Hrvatsku, upozorio je da korupcija usporava hrvatski put ka Evropi. A Hrvatska je donela i usvojila manje-više sve potrebne antikorupcijske zakone i međunarodne konvencije. I što je još važnije, njene antikorupcijske institucije rade u uslovima koji su zaista mnogo, neuporedivo bolji od onih u kojima rade naše. Rezultat je to da je na ovogodišnjem CPI-u, Hrvatska dobila ocenu 4.4. Prednost koju ta ocena izražava u odnosu na našu 3.4, treba ceniti u svetlu činjenice da je nama, da bismo se popravili za jedan indeksni poen i sa 2.4 došli do 3.4, bilo potrebno pola decenije. Zaključak se, mislim, nameće sam po sebi.
Neophodni su nam brzi i kvalitetni antikorupcijski rezultati. Njih je, mada ne lako, moguće ostvariti. Ali, samo uz uslov da se težište antikorupcijske borbe sa apstraktnog premesti na realan teren.
Autor je Poverenik za informacije