Izvor: Danas
Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja
Izvršna vlast nijednom za tri godine nije obezbedila izvršenje rešenja poverenika. BIA i Ministarstvo za infrastrukturu najmanje otvoreni za saradnju. Službene prostorije dovoljne za sedmoro službenika
Razgovor
Beograd - Od osnivanja institucije poverenika za informacije do danas registrovano je skoro 5.000 predmeta, a više od 4.000, od kojih su mnogi su bili i veoma delikatni i komplikovani, već je rešeno - kaže Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja, u razgovoru za Danas.- Najveći publicitet je imao famozni ugovor o koncesiji za autoput Horgoš-Požega. Mnogo se pisalo i govorilo i o slučajevima kao što su onaj u Putevima Srbije, sa uskraćivanjem javnosti dokumenata koji su kasnije potvrdili krađe na naplatnim rampama, ili sa službenom beleškom o razgovoru između Ulemeka i Jočića i Bulatovića u noći Ulemekovog hapšenja, sa proneverom u Domu učenika u Beogradu, koju je razotkrio dečak i to uz pomoć dokumenata koje je dobio na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama, potom više slučajeva sa uskraćivanjem informacija o privatizacijama, javnim nabavkama i slično - izdvaja Šabić neke od najzanimljivijih slučajeva iz dosadašnje prakse.
- Koliko često se dešava da vas iz neke institucije odbiju, odnosno da tražilac informacije ni posle vaše intervencije ne dobije odgovor?
- U otprilike dve trećine slučajeva, odmah nakon prve intervencije Poverenika, bez potrebe da se donosi formalno rešenje, organi vlasti daju informacije koje su prethodno uskratile. U preostalim slučajevima mora se doneti rešenje odnosno formalan nalog da organ vlasti da traženu informaciju. Po zakonu, taj nalog je obavezujući. I u najvećem broju slučajeva organi vlasti postupaju po njemu. Međutim, ima i slučajeva kada to ne čine, iako je to zapravo svesno kršenje
zakona. Broj takvih slučajeva nije prevelik, kreće se između 100 i 200, što u odnosu na broj od oko 5.000 predmeta zaista ne izgleda mnogo. Međutim, mislim da je principijelni značaj nepostupanja po nalogu, dakle svesnog kršenja zakona od strane organa vlasti, uvek veliki. Tu je problem što poverenik nema ni zakonskih, ni faktičkih mogućnosti da obezbedi prinudno rešenje svojih rešenja, a onaj koji ima to ne čini. Po zakonu, Vlada je dužna da u slučaju potrebe obezbedi izvršenje rešenja poverenika. Nažalost, Vlada u protekle 3 godine nijednom, kada je to tražio neko u čiju korist je Poverenik doneo rešenje a isto nije izvršeno, to nije uradila. Mislim da je to stvar koja konačno mora da se promeni, jer je dosadašnji odnos Vlade prema ovoj njenoj obavezi, bez obzira na motive, bio indirektno pozivanje na kršenje zakona.
- Ko najčešće traži vašu pomoć?
- Žalbe podnose svi - građani, novinari, mediji, nevladine organizacije, političke stranke, čak i organi vlasti, uključujući i najviše. Činjenica da je pomoć tražio, i to više puta, čak i Administrativni odbor Narodne skupštine dosta govori o stanju u oblasti pristupa informacijama, ali i o mnogo čemu drugom. Najviše se žale građani, češće nego svi ostali zajedno.
- S kojim institucijama građani imaju najviše problema, ko je najmanje otvoren za saradnju?
- O takvim stvarima sam, između ostalog, pisao u sva tri godišnja izveštaja, koje sam u skladu sa zakonom podnosio Narodnoj skupštini. Kao dva najdrastičnija primera u negativnom smislu verovatno su se izdvajali BIA i Ministarstvo za infrastrukturu (kapitalne investicije). Nedavno sam
razgovarao i s novim direktorom BIA i s novim ministrom za infrastrukturu, upravo sa idejom da se tu nešto promeni. Nadam se da hoće, videćemo.
- Više puta ste saopštili da kancelariji poverenika treba mnogo više ljudi.Da li je oduvek bilo tako ili vremenom ima sve više posla?
- Na samom početku, Poverenik za informacije nije na raspolaganju imao apsolutno nikakav službeni prostor. Kasnije je dobio prostor u kome i sada radi. U tom prostoru moguće je smestiti samo sedmoro ljudi, što je trećina od broja saradnika koji je predviđen aktom o sistematizaciji na koji je saglasnost dala Narodna skupština. Neshvatljivo je da ni tri godine nisu bile dovoljne da nadležne službe Vlade obezbede adekvatan prostor. Poseban problem predstavlja to što Vlada, mada su joj te okolnosti poznate, upravo predlaže Zakon o zaštiti podataka o ličnosti koji bi povereniku doneo nove obaveze i posao koji je neuporedivo kompleksniji i obimniji od onog koji već obavlja. Novi zakon bi trebalo da stupi na snagu 1. januara 2009. Već sam upozorio da je neodgovorno verovati da je u postojećim okolnostima moguće obezbediti njegovu kvalitetnu primenu.
- Koliko su ljudi u Srbiji, naročito u unutrašnjosti, upoznati s radom Poverenika za informacije?
- U početku, pre tri i po godine, poverenik je za mnoge bio nekakvo nepoznato "čudo". Danas je bitno drugačije. O tome najbolje govori veliki i stalno rastući broj predmeta. Afirmaciji institucije doprineo je, pre svega, kvalitetan rad mojih saradnika, ali i mediji koji su pratili naš rad, pa i
priznanja i formalne nagrade kao one UNS-a ili Misije OEBS-a u Srbiji.
- Da li očekujete da će Vlada usvojiti amandmane i izmeniti Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti? Da li je takav tekst Predloga napisan zlonamerno ili su to samo slučajni propusti?
- O potrebi podnošenja amandmana razgovarao sam i sa Zaštitnikom građana Sašom Jankovićem. On će, delujući preventivno na zaštitu ljudskih prava, podneti odgovarajuće amandmane. Iskreno se nadam da će ih Vlada prihvatiti ili podneti svoje, slične ili iste. Što se tiče motiva za neka kontroverzna rešenja, ne volim da spekulišem, ali uvek radije mislim da je reč o propustu, a ne o zloj nameri.