Izvor: Danas
Upozorenje "zaboravnim" organima vlasti urodilo plodom
Rodoljub Šabic
licni stav
Rešenja Poverenika su obavezujuca za organe vlasti na koje se odnose. Obavezujuca su ne zato što tako ja mislim, vec zato što je to izricito utvrdeno cl. 28. Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Zato je nepostupanje organa vlasti po tim rešenjima zapravo svesno kršenje zakona. Iako nije logicno ocekivati da organi vlasti krše zakone i ne izvršavaju obaveze, ni to se ne može apsolutno iskljuciti. Zato je zakonodavac u drugom stavu pomenutog clana predvideo obavezu Vlade da u slucaju potrebe obezbedi izvršenje rešenja Poverenika. Nažalost, Vlada se prema ovoj svojoj obavezi, u dosadašnjoj primeni Zakona, odnosila krajnje nekorektno. Od više desetina slucajeva kada su od nje gradani, novinari, NVO ili neko drugi tražili da obezbedi izvršenje rešenja Poverenika, ona to nije ucinila ni jedan jedini put. A buduci da Poverenik nema na raspolaganju nikakva ni pravna ni fakticka sredstva da sam to ucini, jedan broj njegovih rešenja ostao je neizvršen.
Ovo pitanje, sa kvantitativnog aspekta posmatrano možda nema, ali sa stanovišta principa sigurno ima veliki znacaj. Naime, u dosadašnjoj praksi Poverenika za informacije obradeno je oko 4.500 predmeta, najvecim delom žalbi. Preko 90 odsto slucajeva okoncano je tako što je tražilac informacije dobio informaciju koja mu je prethodno, pre žalbe Povereniku, bila uskracena, a da u vecini slucajeva cak nije ni bilo potrebno donositi formalno rešenje, bila je dovoljna i sama intervencija Poverenika. U tom kontekstu broj od 100 do 200 neizvršenih rešenja ni apsolutno ni relativno nije dramaticno veliki. Ali, iako se radi o samo nekoliko procenata od ukupnog broja slucajeva, ne bi se nikad smeo potcenjivati principijelni znacaj nepostupanja po nalogu, koji je po zakonu obavezujuci.
To je i bio razlog zbog kog sam se, kad to vec nije htelo ili nije moglo da uradi Ministarstvo za kulturu (i informisanje) u cijoj je to nadležnosti, sam upustio u "akciju upozorenja" i poslao pisma na 119 adresa. Verovao sam da nece biti uzaludno. I nije bilo. Rezultat je to što je konacno izvršeno više desetina neizvršenih rešenja, ukljucujuci i neka "atraktivna". Izdvojio bih jedan rezultat ove akcije, bar meni posebno zanimljiv, neobican, cak pomalo bizaran. Odnosi se na grad Niš. Gradska vlast ovoga grada je nekakvim sticajem okolnosti hronicno imala probleme sa primenom Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog znacaja i sa izvršavanjem naloga Poverenika. Uvek je bilo neizvršenih naloga, bilo ih je cak nekoliko u trenutku kada sam uputio pomenuto upozorenje. Sada, prvi put nema nijedno neizvršeno. Ono što je zanimljivo, i cak provokativno jeste to što je do "kopernikanskog" obrta u odnosu prema izvršavanju obaveza došlo u trenutku kada u Nišu i ne postoji vlast. Razume se, postoji i radi uprava, ali politicka vlast još nije konstituisana. Ovaj potpuni obrt, "u odsustvu vlasti" naravno, ne upucuje na (naivne) zakljucke o (ne)potrebnosti politicke vlasti, ali svakako asocira na to da je obaveza vlasti, ako želi da bude demokratska i da gradi pravnu državu, da u svakom trenutku razume i podržava primat zakona, prava i struke u odnosu na politicke interese, konstelacije stranackih snaga i voluntarizam.
"Normalno", ni nakon upozorenja nisu sva rešenja izvršena. Javnost je i dalje uskracena za neke informacije, iako je njihovo stavljanje na raspolaganje naloženo i rešenjem Poverenika za informacije, ukljucujuci i neke za koje je sasvim ocigledno da su par excelence od javnog znacaja. Zar je sporno da su to na primer informacije o koncesiji za autoput, o više kapitalnih investicija u Beogradu i Srbiji, o prodaji Mobtela, o broju prisluškivanih gradana, o raspolaganju državnim nekretninama, o nabavci famoznih "šarenih" železnickih kompozicija, o broju i uzrocima smrti novorodencadi...
U uredenoj državi, pa i državi koja to želi da bude, mora biti nesporno da je apsurdno, veoma štetno i krajnje neodgovorno da organi javne vlasti, bez obzira na to o kom nivou se radi, ne poštuju svoje zakonom utvrdene obaveze. Tako nešto se ne sme mirno tolerisati nikom, a posebno je neprihvatljivo da to rade državni organi, dakle oni koji bi u normalnom redu stvari morali imati posebnu ulogu i odgovornost u ostvarivanju principa zakonitosti. Uporno, protivno zakonu istrajavanje u neizvršavanju obaveza, i posle naloga nadležnog organa, ima za posledice štetu po ugled i poverenje u institucije i zakone Srbije.
Krajnje je neprimereno da znacajan "doprinos" takvim posledicama daju organi kao što su, recimo, Ministarstvo za infrastrukturu, MUP ili republicki javni pravobranilac. Neprimereno u svakom slucaju, a posebno onda kada su predmet zahteva informacije za koje sasvim ocigledno postoji veoma izražen, pojacan i naravno sasvim opravdan interes javnosti.
Neophodan nam je nov, demokratskim odnosima daleko primereniji odnos vlasti prema javnosti. Zato jedan od prioritetnih zadataka nove vlade mora biti i zaoštravanje odgovornosti za ovakve postupke. I naravno, mnogo odgovorniji odnos prema sopstvenim, zakonom utvrdenim obavezama u vezi sa obezbedenjem pretpostavki za doslednu primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog znacaja, obavezi Vlade da u slucaju potrebe obezbedi izvršenje rešenja Poverenika.