Izvor: Danas
Državna revizorska institucija postoji od 2005, ali samo na papiru
Lični stav, Rodoljub Šabić
Baš u ovo vreme, pre tačno godinu dana, naša zemlja se našla u jednoj zaista izuzetno retkoj prilici. Početkom maja 2007. na Srbiju je došao red da preuzme šestomesečno predsedavanje Savetu Evrope. Prilika da se predsedava najvećoj međunarodnoj organizaciji država posle UN, imajući u vidu broj njenih članica, dobija se na otprilike svakih 25 godina. Dakle, ukazuje se veoma retko i zato za svaku članicu ima nemali značaj. A delikatan međunarodni položaj naše zemlje potencirao je značaj činjenice da država koja predsedava Savetu Evrope ulazi u fokus međunarodne javnosti, stiče velike šanse da afirmiše sopstvene prednosti i da otkloni eventualne negativne predrasude o sebi.Baš imajući u vidu tu šansu, tada sam javno izrazio žaljenje što priliku da predsedavamo Savetu Evrope dočekujemo kao niko pre nas. Predsedavanje organizaciji u osnovi čijeg delovanja je zalaganje za funkcionisanje demokratskih institucija dočekali smo u gotovo haotičnom stanju. Sa vladom koja je "tehnička", s parlamentom i Ustavnim sudom u blokadi, sa ombudsmanom i državnom finansijskom revizijom samo na papiru, da ne nabrajamo dalje. Kod takvog stanja stvari, jednostavno se nametalo pitanje da li su nam za probleme s kojima se suočavamo i naš loš imidž "krivlje" predrasude drugih ili mi sami?
U tom kontekstu indikativna je situacija u kojoj smo dočekali godišnjicu početka našeg predsedavanja Savetu Evrope. Što se vlade i parlamenta tiče, situacija je manje-više identična s onom od pre godinu dana. Vlada je "tehnička", a parlament je raspušten, novi tek treba da se konstituiše. A kako stvari stoje sa ostalim pomenutim institucijama?
Ustavni sud se nekako izvukao iz blokade, a i ombudsman je počeo s radom. Izabran je i Savet Državne revizorske institucije. Međutim, Ustavni sud ima samo 10 umesto 15 predviđenih sudija, a ombudsman je suočen sa odsustvom brojnih kadrovskih, materijalnih i logističkih pretpostavki neophodnih za njegovo delovanje, pa s obzirom na rastući obim njihovih obaveza nije realno očekivati da na njih mogu odgovoriti u potpunosti. Državna revizorska institucija, osim činjenice da je izabran njen Savet, nema na raspolaganju ni elementarne pretpostavke za rad i shodno tome ne može baš nikako da ostvaruje svoju funkciju.Tehnička vlada i raspušten parlament su neminovne konsekvence vanrednih parlamentarnih izbora. Dakle, reč je o nečem što je samo po sebi razumljivo, što nije samo naša specifičnost, već je u demokratskom društvu u svakom trenutku moguće. Međutim, da bi se "razumele" okolnosti pod kojima deluju Ustavni sud i ombudsman, već je potrebno zaista mnogo, mnogo benevolencije.
Ali, ni uz maksimum dobre volje nije moguće razumeti situaciju u kojoj se nalazi Državna revizijska institucija. Jednostavno, kontrast između te situacije i činjenice da je u predizbornoj kampanji zalaganje za borbu protiv zloupotreba i korupcije zauzimalo gotovo dominantno mesto, deluje gotovo groteskno, apsurdno. Apsurdno, jer sasvim je evidentno da, sa stanovišta modernih standarda, već godinama imamo invalidan mehanizam kontrole javnih rashoda koji umesto dve ima samo jednu nogu - onu koju predstavljaju Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava ponuđača na javnim tenderima. A evidentno je i da je šteta zbog toga ogromna.
Sve tranzicione zemlje su još odavno, uz druge antikorupcijske institucije, aktivirale i državnu finansijsku reviziju. Ona je još početkom ili sredinom 90-ih ustanovljena i u nekadašnjim republikama bivše SFRJ - Sloveniji, BiH i Hrvatskoj. Pretposlednja je bila Crna Gora, zakon je donela u aprilu 2004, a Državna revizija je počela da funkcioniše pre isteka iste godine. Mi smo poslednji, kod nas još ne funkcioniše. A, Zakon o državnoj revizorskoj institucij dobili smo još, može se slobodno reći, daleke 2005. godine. Savet, glavni organ te institucije, morao je biti izabran u roku od šest meseci od stupanja tog zakona na snagu, ali ipak nije izabran. Kasnije je GRECO, 2006, dao preporuku da se Državna revizorska institucija bez odlaganja aktivira. Savet je izabran tek krajem 2007, ali tim Revizorska institucija nije aktivirana. Ona čak nema ni sedište, pa osim članova saveta, nema nijednog zaposlenog. Zato naš kontrolni mehanizam vrši uglavnom samo formalnu, a ne i suštinsku kontrolu javnih nabavki. I u takvom stanju, on već nekoliko godina svojim delovanjem ostvaruje korisne efekte u vidu ušteda koje se mere stotinama miliona evra. Međutim, uvođenjem i suštinske kontrole, one koja pored ostalog podrazumeva i kontrolu celishodnosti i racionalnosti, što je posao Revizorske institucije, obezbedili bismo i dodatne uštede od minimum 5-10 odsto ukupnih, inače stalno rastućih rashoda za javne nabavke, ili jasnije rečeno od bar 100 do 200 miliona evra godišnje.
Već nekoliko godina propuštamo da uštedimo taj novac. To je više nego dovoljan razlog da se problemi u vezi sa uslovima za delovanje Revizorske institucije reše. A ima i drugih razloga koji se ne mere novcem. Za jednu državu koja želi da bude iole ozbiljna, problemi sa kojima se suočava naša revizijska institucija nisu nerešivi, nego su trivijalni. Zato njihovo rešavanje ne bi smelo da čeka ni na izbor nove vlade. Ono je obaveza koju bi i trenutna "tehnička" zaista morala da realizuje.
