Izvor: Danas
Slobodan pristup informacijama u zakonu i praksi
Lični stav
Nedavno je Udruženje novinara Srbije, ponovljenim zahtevom Vladi Srbije da obezbedi izvršenje jednog rešenja Poverenika za informacije, podsetilo javnost na jedan vec pomalo zaboravljeni bizaran dogadaj. U dogadaju o kojem je rec, pre nekoliko meseci, fizicki je napadnut novinar koji je hteo da snimi „kliniku“ cija izgradnja je bez gradevinske dozvole zapoceta na imanju jednog ministra. Ministar je „objasnio“ da je novinar napadnut zato što je seksualno zlostavljao ministrove ovce, o cemu, kako je rekao, postoji beleška u policiji. Ovakvo objašnjenje su oba udruženja novinara Srbije, UNS i NUNS, oznacila kao tešku neistinu i ozbiljnu uvredu na racun ne samo konkretnog novinara vec i cele novinarske profesije. Od policije su, pozivajuci se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama, zatražili da demantuje ili ako može potvrdi navode ministra. Policija je na njihov zahtev reagovala „cutanjem“, pa su izjavili žalbu Povereniku za informacije. I na zahtev Poverenika da se izjasni o žalbi, policija je cutala, pa je Poverenik doneo rešenje kojim je naložio policijskoj upravi da u roku od tri dana obavesti UNS da li poseduje bilo kakve informacije o ovom dogadaju. Buduci da policija to nije uradila, novinari su se u skladu sa zakonskom odredbom da Vlada Srbije, u slucaju potrebe, obezbeduje izvršenje rešenja Poverenika, obratili Vladi sa zahtevom da to i uradi. Sada su to ucinili ponovo.Iako u upornom insistiranju novinara da istinu isteraju do kraja ništa ne može biti sporno, ipak bi mnogi mogli reci da to više i nema neki praktican znacaj. Da cutanje policije govori samo za sebe i da je istina vec dobila satisfakciju. Medutim, ovaj potez udruženja novinara ima nesporan nacelan znacaj, jer ukazuje na jedan fenomen koji je od nemalog znacaja za (lošu) ocenu odnosa vlasti prema, Ustavom i zakonom zajamcenim pravima javnosti, ne samo u ovom slucaju vec generalno.
S tim u vezi dobro je podsetiti se na neke podatke koji govore kako se kod nas obezbeduje zaštita prava na slobodan pristup informacijama od javnog znacaja. Ti podaci govore da u otprilike dve trecine slucajeva Poverenik za informacije ne mora da donosi rešenje, da nalaže, jer vec nakon njegove prve intervencije organ vlasti daje tražiocu informaciju koju mu je prethodno uskratio. U preostaloj trecini slucajeva, kada je potrebno i da formalno nalaže, Poverenik donosi odgovarajuce rešenje. U velikoj vecini slucajeva postupa se po tim rešenjima. Ipak, u jednom broju slucajeva organi vlasti nisu postupili po nalogu Poverenika, iako je isti za njih obavezujuci. Statisticki, rec je o vrlo malom procentu u odnosu za ukupan broj. Ipak, ako se bolje pogleda kvalitet i struktura ovakvih informacija, a posebno ako se ima u vidu principijelni znacaj ovakvog „otpora“ zakonu, onda je jasno da se radi o pitanju koje je neodgovorno potcenjivati.
Zakonodavac je, valjda imajuci to u vidu, izricito predvideo da su rešenja Poverenika obavezujuca, a da njihovo izvršenje u slucaju potrebe obezbeduje Vlada Srbije. Medutim, cinjenice govore da njegovu nameru odgovorni nisu shvatili baš ozbiljno. Naime, u tih stotinak slucajeva u kojima su gradani, novinari, mediji, NVO i drugi od Vlade tražili da obezbedi izvršenje rešenja Poverenika, ona to bukvalno ni jedan jedini put nije ucinila.
Jedino objašnjenje koje je pruženo, a i to nezvanicno, u pola glasa, bilo je da je problem u tome što „nije ureden“ nacin na koji bi Vlada trebalo da izvršava ovu svoju obavezu. Ovo „opravdanje“ u pocetku primene Zakona možda je i moglo biti prihvatljivo. Nekoliko godina kasnije - nije. Utoliko pre što na formalne predloge Poverenika da Vlada ovlasti neko od svojih radnih tela da obezbeduje izvršenje rešenja Poverenika, ona nije reagovala.
Može li biti sporno šta predstavlja, u kontekstu realnog ostvarivanja prava javnosti, tolerisanje ovakve situacije? Ne može. Bez obzira na to šta je subjektivni razlog, „doslednost“ vlasti u nepreduzimanju mera potrebnih za istinsko ostvarivanje Ustavom i zakonom proklamovanih prava, objektivno predstavlja ne samo poigravanje s tim pravima vec i (in)direktno pozivanje na njihovo kršenje.
Autor je Poverenik za informacije
