Izvor: Evropa
Americka Heritidž fondacija, zajedno s Vol strit žurnalom, nedavno je objavila ovogodišnji Indeks ekonomskih sloboda, dokument koji, uz slican koji objavljuje kanadski institut Fraser, predstavlja možda najindikativniju rang-listu ove vrste u svetu.U indeksu za 2008. rangirano je 157 zemalja, ocenjenih od 0 do 100 bodova na osnovu deset faktora: slobode poslovanja, slobode trgovine, fiskalne slobode, velicine vlade, monetarne slobode, investicione slobode, finansijske slobode, imovinskih prava, oslobodenosti od korupcije i slobode rada.
Zemlje su razvrstane u nekoliko grupa. Prvu cine one s potpuno slobodnim ekonomijama, bodovane od 80 do 100 poena. Ovu elitnu skupinu vec tradicionalno predvode Hongkong i Singapur, a tu su još i Irska, Australija, Sjedinjene Americke Države, Novi Zeland i Kanada. U drugoj se, kao uglavnom slobodne ekonomije, nalaze 23 zemlje, ocenjene od 70 do 80 bodova, a vecinu njih cine stare clanice Evropske unije. U trecoj grupi, kao umereno neslobodna, nalazi se 51 zemlja, s ocenama od 60 do 70 poena. Cetvrtu skupinu cine 52 uglavnom neslobodne zemlje, cije su ekonomije bodovane od 50 do 60 poena. U ove dve grupe nalazi se vecina tranzicionih država Jugoistocne Evrope. Poslednju skupinu cine 44 zemlje neslobodnih, rigidnih ekonomija, ispod 50 bodova.
U indeksu se pominje i još pet zemalja koje nisu rangirane. U slucaju Demokratske Republike Kongo, Iraka i Sudana, razlog za to je na prvi pogled jasan. Radi se o zemljama s izuzetno teškim politickim prilikama, koje su zahvacene i gradanskim ratnim sukobima i u kojima je sistem u kolapsu, pa prakticno i ne funkcioniše. Zato nije nimalo prijatno što je uz ove zemlje (s doskorašnjom clanicom zajednicke državne zajednice Crnom Gorom) i naša država ostala nerangirana. Naravno, razlog je drugi. U našem slucaju, kao razlog je naznaceno odsustvo pouzdanih informacija.
Sticajem okolnosti, valjda usled atmosfere izazvane izbornom kampanjom, ovo je prošlo skoro nezapaženo. Izostale su reakcije. Odbranaške, kritizerske, cinicne, relativizirajuce, zlonamerne, bilo kakve. Osim nekoliko gotovo lapidarnih strucnih reakcija, drugih i nije bilo.
Nije dobro što je tako. Ovo nerangiranje, uz podatak da smo poslednji put rangirani 2003. godine, predstavlja impuls koji se, bar ja tako mislim, nikako ne bi smeo ignorisati. Impuls koji bi morao da upucuje na razmišljanje o brojnim bitnim stvarima. Na primer, o mogucim politickim posledicama našeg "plasmana" po medunarodni ugled zemlje. Ili možda o eventualnim egzaktnim ekonomskim posledicama po atraktivnost naše privrede za (toliko potrebne) strane investitore. Ili o...
Medutim, što je valjda logicno, meni licno, u ovoj prilici, razlog je interesantniji od mogucih posledica.
Da li su eksperti Heritidž fondacije, oznacavajuci kao razlog odsustvo pouzdanih informacija, mislili samo na nedostatak potpuno pouzdanih informacija ili na nedostatak informacija uopšte? Da li su bili objektivni? Da li su imali predrasude?
Ali, da bismo izbegli rizik da se upustimo u raspravu o ekonometrijskim ili sociometrijskim metodološkim problemima, možda je bolje zapitati se šta naša javnost sama stvarno misli o dostupnosti informacija relevantnih za ocenu ekonomskih sloboda?
Odgovor treba tražiti u nekim evidentnim cinjenicama. Pri tome je nemoguce zaobici ozbiljne probleme s kojima se javnost suocavala u nastojanjima da dobije informacije o najkrupnijim privatizacijama, koncesijama ili velikim državnim investicionim projektima. Veliki deo javnosti smatra da hronicno nedostaju odgovori na neka odavno otvorena pitanja. Da nedostaju informacije koje bi potvrdile ili, još bolje, demantovale neke sumnje. Na primer, sumnje da se izvesni javni resursi daju besplatno ili budzašto kao revanš za politicke ili finansijske usluge. Da se državne firme tajkunima ljubimcima prodaju daleko ispod njihove tržišne vrednosti. Da se velike površine državnog poljoprivrednog zemljišta stavljaju na raspolaganje uticajnim ljudima pod ekstrapovoljnim uslovima a da obicni ljudi nisu u prilici ni da znaju da je ta zemlja, bar hipoteticki, na raspolaganju. Da se slicno dešava s gradevinskim zemljištem, odnosno s atraktivnim lokacijama za gradnju, da ne nabrajamo dalje.
Nerangiranje u Indeksu ekonomskih sloboda Heritidž fondacije svakako jeste neprijatan impuls. Ali je baš zato bitno da ga konacno registrujemo na pravi nacin, da bude i koristan. On zapravo predstavlja još jedno, ko zna koje po redu upozorenje na to da nemamo dovoljno korektan odnos prema dvema za zemlje u tranziciji izuzetno važnim stvarima. Rec je o usvajanju standarda savremenog informatickog društva i o prihvatanju i korišcenju antikorupcijskih iskustava drugih, uspešnijih. Realni potencijal svih subjekata u savremenom društvu u najvecoj mogucoj meri zavisi od njihovog odnosa prema informacijama. Od izuzetnog znacaja je sposobnost da se ima, odnosno percipira, primi što više informacija, ali je podjednako važna i sposobnost da se što više informacija pruži. I da bi dala doprinos ekonomskim aktivnostima subjekata koji na njenom tržištu deluju i da bi se efikasnije borila protiv korupcije i otklonila sumnje u sopstvene ekonomske aktivnosti, vlast mora javnosti stavljati na raspolaganje mnogo više informacija nego što to cini. Uvek je loše kad, na primer, na neku kapitalnu javnu transakciju padne senka sumnje, bez obzira na to da li se radi o sumnji u ekonomsku opravdanost ili o sumnji u korupciju. Medutim, još je mnogo gore kad izostane ikakva adekvatna reakcija, kad sumnja ne bude ni potvrdena ni demantovana. Stanje sveopšte sumnje u sve i svašta je krajnje destimulativno i na duži rok ima razorne posledice. Odgovorna vlast mora da preduzima sve što može da bi eliminisala razloge koji do takvog stanja dovode. A sasvim sigurno, jedan od glavnih razloga je upravo odsustvo pouzdanih informacija.
(Autor je Poverenik za informacije od javnog znacaja)
