Izvor: Danas
Zakon o slobodnom pristupu informacijama predvida obavezu poverenika za informacije da svake godine, u roku od tri meseca od okoncanja fiskalne godine podnese Narodnoj skupštini Republike Srbije izveštaj o primeni ovog zakona. Ovaj izveštaj sadrži ne samo informacije o aktivnostima i merama koje je preduzimao poverenik, nego i informacije o stanju u ovoj oblasti uopšte, dakle informacije relevantne za ostvarivanje slobode pristupa informacijama u svim organima državne vlasti. U toku narednog meseca cu dostaviti Skupštini Srbije izveštaj, koji ce se dobrim delom zasnivati na pristiglim izveštajima organa državne vlasti. Rok za dostavljanje je istekao, pristigao je veliki broj izveštaja, verovatno ce ih biti još. U svakom slucaju, radi se o veoma obimnom materijalu koji sadrži veliku kolicinu informacija i trebace vremena da ga sa mojim saradnicima pregledam i sintetizujem u jedan izveštaj. Zato je još rano govoriti o sasvim egzaktnim podacima ili iznositi kategoricke sudove. Ipak, vec sada mogu reci da ce izveštaj, pored ostalog, izvesno govoriti o tri, za dosadašnji tok primene zakona karakteristicne, a kontroverzne konstante. Jednoj dobroj, drugoj, samo relativno dobroj i trecoj, lošoj, apsolutno lošoj. Dobro je to što ce izveštaj koji cu dostaviti Skupštini izvesno potvrditi nastavljanje odredenih pozitivnih trendova. Broj informacija koje su u toku 2007. od organa vlasti tražili i dobili gradani, novinari, mediji, nevladine organizacije i drugi, bice znacajno veci od onog u toku 2006. godine, koji je opet bio veci u odnosu na 2005. Kad je rec o zahtevima za zaštitu prava upucenim Povereniku, pokazace se da raste procenat slucajeva u kojima poverenik ne mora formalno da nalaže, u kojima nakon prve intervencije poverenika organ vlasti da informaciju koju je prethodno uskratio. Ovaj podatak je zanimljiv ne samo zato što ilustruje porast autoriteta zakona i institucije poverenika, vec i zato što upucuje na zakljucak da bi organi vlasti uz malo bolju organizaciju i malo više dobre volje mogli ostvariti koristan rezultat u vidu bolje predstave o transparentnosti njihovog rada, zadovoljnijih gradana i medija i manje nepotrebnog administriranja. Izveštaj ce svakako potvrditi i odreden napredak u odnosu na prethodne godine u vezi s merama koje organi vlasti preduzimaju radi stvaranja pretpostavki za kvalitetniju primenu zakona, kao što su aktivnosti na planu obuke kadrova, objavljivanja Informatora o radu i sl. Relativno dobro je to što ce statisticki podaci potvrditi pozitivan trend u odnosu organa vlasti prema obavezama koje imaju po zakonu, ukljucujuci i one najelementarnije. Kao primer može poslužiti upravo odnos prema obavezi dostavljanja izveštaja povereniku. Te izveštaje su dostavili svih šest najviših organa vlasti (Narodna skupština, predsednik Republike, Vlada, Ustavni sud Srbije, Vrhovni sud Srbije, Republicko javno tužilaštvo). Organi AP Vojvodine (Skupština, Izvršno vece i svi pokrajinski sekretarijati) takode. Stoprocentno izvršenje obaveze imamo i kod mreže trgovinskih sudova. Kod svih drugih organa vlasti, osim lokalne samouprave, procenat se krece od preko 75 odsto pa naviše. Ove godine od oko 730 obveznika izveštaj je do sada dostavilo oko 550, ili približno 75 odsto, dakle više nego prošle godine, kad je to ucinilo oko 480, odnosno 67 odsto, što je takode bilo više nego pretprošle. Naravno, ne treba imati iluzije. Ovaj pozitivan, uzlazni trend treba ceniti i u kontekstu vrste i prirode obaveze. Rec je o najelementarnijoj, sasvim benignoj obavezi, koja dospeva samo jednom godišnje. Mislim da u svetlu te cinjenice, podatak da je obavezu podnošenja izveštaja izvršilo jedva 50 odsto opština, što je cak manje od prošlogodišnjih, takode veoma loših 52 odsto, govori o odnosu prema zakonu koji se slobodno može oceniti kao skandalozan. U istom kontekstu "zanimljiv" je podatak da i kada su u pitanju državna ministarstva, znaci organi koji su po definiciji najodgovorniji za primenu svih zakona, nemamo potpuno izvršenje obaveze. Prošle godine samo jedno ministarstvo nije dostavilo izveštaj. Ove godine u ostavljenom roku to nije ucinilo cak pet njih. Verovatno ce novo, ko zna koje po redu, upozorenje poverenika, to popraviti.Kako god doživljavali statisticke podatke, cinjenica da nakon tri godine primene zakona, u svakom slucaju znacajan broj organa vlasti ne izvršava svoju elementarnu, zakonom izricito utvrdenu obavezu, govori sama za sebe, nije joj potreban poseban komentar.
To nas dovodi do trece, one apsolutno loše stvari. Do toga, da kada je u pitanju odgovornost za kršenje zakona u izveštaju poverenika, nece moci gotovo ništa da se kaže. Nedostavljanje izveštaja povereniku zakonom je predvideno kao prekršaj, kažnjiv novcanom kaznom. I pored toga, kao i cinjenice da je u dosadašnjoj praksi ovaj prekršaj pocinjen mnoštvo puta, ranijih godina i više nego ove, do sada povodom toga nije pokrenut nijedan prekršajni postupak. Kao što je poznato, poverenik nema nikakvih zakonskih ovlašcenja za vodenje, pa cak ni za pokretanje prekršajnog postupka protiv onih koji ne izvršavaju svoje zakonske obaveze. Vršenjem nadzora nad primenom zakona pa i pokretanjem prekršajnih postupaka, po zakonu, treba da se bavi ministarstvo Vlade Srbije nadležno za poslove informisanja. Od samog pocetka primene zakona, Ministarstvo se pozivalo na to da ovom zadatku ne može da odgovori, jer ne raspolaže odgovarajucim kadrovskim, materijalnim, logistickim i drugim resursima. Pre tri godine, ovi argumenti imali su odredenu specificnu težinu, ali njihovim protokom gotovo sasvim su izgubili. Uz sve naše tranzicione dileme, konflikte i neslaganja, ne bi smelo biti dilema oko toga šta znaci pojava da organi vlasti na svim nivoima masovno ne izvršavaju obaveze, odnosno krše zakon. U svakom iole odgovornom društvu tako nešto je apsolutno neprihvatljivo. Zato, bez obzira da li je uzrok tome neznanje, nemar, neodgovornost, neorganizovanost, bahatost, ili nešto još gore, u krajnjoj liniji sasvim je svejedno, nikako ne bi smeo biti problem da se složimo da se ono ne sme tolerisati. A to, ne samo u vezi sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama, to ipak jeste problem, moglo bi postati naš najveci problem. Autor je poverenik zainformacije od javnog znacaja
