Izvor: Danas
Rodoljub Šabić
Lični stav
Jedna nedavna izjava Drage Kosa, predsednika GRECO-a (Grupa zemalja za borbu protiv korupcije SE), s razlogom je privukla pažnju naše javnosti. Ne bi trebalo da glavni razlog bude „strah“ pred pretnjom eventualne primene tzv. procedure za nekooperativne zemlje. Izjava zaista sadrži i upozorenje da bi naša zemlja zbog neispunjavanja preporuka ove najveće međudržavne antikorupcijske inicijative mogla biti podvrgnuta pomenutoj proceduri, pa i mogućim neprijatnim diplomatskim i drugim konsekvencama. Ipak, ta pretnja nije preterano aktuelna. Bilo je još zemalja koje su imale određene probleme s primenom preporuka GRECO-a, ali je, valjda, samo jedna (Gruzija) i formalno proglašena nekooperativnom. Međutim, postoje jaki „domaći“ razlozi koji govore da izjava predsednika GRECO-a zaslužuje ozbiljnu pažnju. Jer ona, volens nolens, govori da ne bismo smeli i dalje zatvarati oči pred nekim fenomenima koji gotovo da su karakteristični za naš „antikorupcijski koncept“. Prvi je očigledan raskorak između rezultata koji se ostvaruju na normativnom i onih na stvarnom planu. Rezultati u produkciji normativnih i akcionih dokumenata mnogo su nam „bolji“ od antikorupcijskih rezultata u realnom životu. S tim u vezi ilustrativne su, na primer, preporuke GRECO-a XIII, XV i XXV, koje predviđaju donošenje i sprovođenje akcionog plana za primenu nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i uvođenje u sistem dve izuzetno bitne institucije - Ombudsmana i Državne revizorske institucije. Preporuka br. XIII „realizovana“ je usvajanjem Akcionog plana. Sprovođenje tog plana trebalo je da nadgleda agencija čije je osnivanje bilo predviđeno samom strategijom, ali koja nikada nije osnovana. Vlada se opredelila da kao prelazno rešenje formira Multiresorsku komisiju, ali potrebni uslovi za rad te komisije nisu obezbeđeni i ona, naravno, ne deluje. I preporuke XV i XXV su, kada je reč o normativnom planu, odavno „realizovane“, jer smo zakone o Ombudsmanu i Državnoj revizorskojinstituciji dobili još pre dve godine. Ipak, te institucije još faktički ne deluju. Uvažavajući sve stvarne i hipotetičke probleme u vezi sa obezbeđenjem finansijskih, materijalnih i logističkih uslova za početak rada svake državne institucije, ipak je valjda očigledno da je bilo više nego dovoljno vremena za rešavanje tih problema i da za ovakve propuste odgovorni možda mogu naći mnogo „objašnjenja“, ali nijedno pravo opravdanje. Drugi relevantan fenomen je gotovo ignorantski odnos prema iskustvima drugih koja sugerišu da se najbolji rezultati u borbi protiv korupcije mogu i moraju tražiti na dva, kod nas veoma zapostavljena, plana. Prvo, na planu preglednosti odnosno javnosti administrativnih procedura, dostupnosti podataka o svim postupcima javne vlasti raznim oblicima spoljašnje kontrole, ne samo sudova i parlamenta nego pre svega medija, novinara i građana. A uz to, na planu obuke i pripreme za primenu novih standarda o odnosima vlasti i javnosti, o pravima javnosti u demokratskom društvu i o obavezama vlasti, kao i obuke u cilju usvajanja drugih znanja i veština, odnosno standarda, metoda i procedura koje se u svrhu borbe protiv korupcije primenjuju u zemljama koje ostvaruju daleko bolje rezultate. U tom kontekstu ilustrativno je stanje s preporukama I i XIV. Preporuka I govori o potrebi unapređenja primene Zakona o javnim nabavkama, naročito kroz sprovođenje obuke za državne službenike koji učestvuju u procesu javnih nabavki, a preporuka XIV traži sprovođenje obuke državnih službenika o pravima javnosti predviđenim Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, kao i sprovođenje kampanje za upoznavanje šire javnosti sa sadržinom ovog zakona. Mada zakoni o javnim nabavkama i o slobodnom pristupu informacijama nisu više sasvim novi, jer su doneti pre nekoliko godina, mada je činjenica da je obuka kadrova zakonska obaveza svakog državnog organa, za sada su se pomenutom obukom, uz možda par časnih izuzetaka, u saradnji s civilnim sektorom bavila samo dva državna organa, Uprava za javne nabavke i Poverenik za informacije od javnog značaja. Istovremeno, ova dva organa ni izdaleka ne raspolažu kadrovskim, logističkim, materijalnim i drugim potencijalima koji bi im omogućili da odgovore čak ni redovnim obavezama, a kamoli da adekvatnim programom obuke obuhvate makar najrelevantnije državne organe. Iako su te okolnosti dobro poznate, ipak su svi zahtevi ovih organa za obezbeđenje potrebnih pretpostavki za rad ostali bez efekta. Kod takvog stanja stvari nije dobro što je za sada jedina reakcija na upozoravajuću izjavu predsednika GRECO bio nagoveštaj donošenja još nekih antikorupcijskih zakona. Naravno, nije sporno da u kontinuitetu treba ne samo doneti sve potrebne zakone, nego i ratifikovati sve odgovarajuće međunarodne dokumente. Međutim, to ima smisla samo uz punu svest o tome da to samo po sebi ne znači mnogo, da ne može obezbediti potrebne rezultate. Usvajanje zakona bez stvaranja realnih pretpostavki za njihovu primenu i bez odgovorne analize te primene, kao i preuzimanje međunarodnih obaveza bez volje ili sposobnosti da se izvrše, ne mogu doneti ništa dobro. Naprotiv. Jer, borba protiv korupcije ne odvija se na papirnom nego na stvarnom terenu. Njen smisao nije biti, na indeksu korupcije, bolji od Surinama ili Gabona ili BiH ili Makedonije, svejedno. Smisao je da, koliko god možemo, stvarno učinimo boljim sami sebe.
