Izvor: Danas
Uz najavljeni Zakon o znakovnom jeziku
Rodoljub Šabić
Lični stav
Nedavno je objavljena informacija da će naša zemlja dobiti Zakon o znakovnom jeziku. U sklopu informisanja javnosti o aktivnostima koje planira, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku najavilo je donošenje ovog zakona tokom sledeće godine.
Reč je o ideji koja, pored ostalog, pretpostavlja standardizaciju našeg jezika znakova. Jedan broj ljudi, pre svega gluvoneme osobe, komuniciraju koristeći se znakovnim jezikom - sastavljenim od pokreta ruku i tela, gestova, izraza lica, ručne abecede i znakova. Danas se zna da taj jezik, iako ga ne percipiramo auditivno, ima sve lingvističke odrednice koje imaju i drugi jezici. On nije univerzalan, postoje brojni nacionalni znakovni jezici. Postoji i naš, ali još nije standardizovan, što ima loše konsekvence.
Standardizacija bi bila u funkciji kvalitetnije komunikacije gluvonemih lica međusobno i sa okruženjem i dala bi i bolje mogućnosti za pristup informacijama važnim za njihovo aktivno učešće u životu društva. Ali, iako nije sporno da treba da pozdravimo najavljeno donošenje tog zakona, pozitivne impresije ne bi smele da zamagle neke probleme koje samo donošenje najavljenog zakona ne može rešiti. S tim u vezi treba konstatovati dve bitne stvari.
Prvo, donošenje tog zakona nije nikakvo „priznanje“ znakovnog jezika, nije nikakav poseban uslov za njegovu primenu. Čak i za krute formaliste koji za institucionalizaciju „novih“ ljudskih prava uvek traže nekakav potpuno formalan pravni osnov moralo bi biti dovoljno postojanje jednog takvog nadnacionalnog osnova koji čini suvišnim posebno „zakonsko priznanje“. Reč je o apsolutno relevantnom međunarodnom dokumentu, Konvenciji UN o zaštiti i unapređenju prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom, odnosno o činjenici da ovaj međunarodni dokument, pored ostalog, insistira i na ostvarivanju prava na upotrebu znakovnog jezika. Nigde na svetu, pa ni kod nas, znakovni jezik nije zabranjen. I svuda u svetu, postojao zakon ili ne, obim stvarne upotrebe znakovnog jezika u životu, posebno javnom, jeste jedan od elemenata za ocenu nivoa demokratskih odnosa u društvu.
Drugo, znakovni jezik nije jedino sredstvo komunikacije gluvih i nagluvih, naročito kada su u pitanju obrazovanje i informisanje. On je praktičan, brz sistem za komuniciranje, ali pre svega na nivou svakodnevne komunikacije. Za obrazovanje i kvalitetan pristup kompleksnijim informacijama, što je bitna pretpostavka uključivanja gluvih i nagluvih u život društva, kao ravnopravnih članova, potrebno je više od toga.
Zato, ideja o donošenju Zakona o znakovnom jeziku ima dvostruku vrednost. Manju sama po sebi, a veću kao upozorenje na neka pitanja koja se ne tiču samo gluvih i nagluvih, a na koja ukazuju i iskustva drugih. Primera radi, Slovenija je odavno standardizovala znakovni jezik i donela zakon o njemu. Gluvi imaju prava da besplatno koriste usluge tumača znakovnog jezika u trajanju od 30 sati godišnje, odnosno 100 sati za potrebe obrazovanja. Ali i tamo i u zemljama koje su uradile više, potvrđeno je da je znakovni jezik samo jedan element sistema zaštite prava lica sa posebnim potrebama, sistema koji je kompleksan i koji se ne može svoditi na besplatnog tumača, nego svim subjektima u društvu nameće određene obaveze radi što boljeg ostvarivanja prava gluvih.
Verovatno najbolji izraz takvog koncepta predstavlja The Americans with
Disabilities Act - ADA (Zakon o Amerikancima sa invaliditetom), američki zakon koji se pravima gluvih i nagluvih ne bavi izolovano, već u kontekstu prava svih osoba sa posebnim potrebama. Ovaj zakon obavezuje sve - socijalne službe, škole, sportske objekte, poslodavce, ZOO vrtove, pozorišta, banke, restorane, robne kuće, muzeje, biblioteke i naravno i pre svega organe vlasti da svoj način komunikacije i davanje informacija prilagode licima sa posebnim potrebama, što uključuje i obezbeđenje odgovarajućih pomagala.
Naravno, za realizaciju sličnog koncepta kod nas često nedostaju materijalne, finansijske i logističke pretpostavke. Ali, to nije razlog da se ne čini ono što je moguće. U tom kontekstu, tema vredna je i kao podsećanje na neka zaista važna pitanja, budući da valjani odgovori na njih predstavljaju bitne pretpostavke istinske demokratizacije društva.
U kojoj meri su informacije od javnog značaja dostupne svima? Koliko često ta dostupnost zavisi od (ne)postojanja rampi ili liftova za kolica za nepokretne? Kako ih slepi mogu naći na Brajevom pismu? A koliko često do njih mogu doći upotrebom, modernom vremenu primerenijeg, govornog softvera? Koliko se objavljuju na način da su dostupne i gluvima? Koliko uopšte ima lica sa posebnim potrebama?
Bar na poslednje pitanje, imamo prilično pouzdan odgovor. U svakom društvu takvih ima bar desetak odsto. Društvo koje želi da bude demokratsko, ne sme da ostavlja toliko ljudi „na margini“ i mora da preduzima sve što može da im omogući što bolji pristup informacijama. I zbog zajamčene ravnopravnosti i zbog doprinosa koji oni mogu dati u uspostavljanju neophodnih mehanizama za kontrolu vlasti.
