Izvor: Danas
Ekološki incidenti upozoravaju da je, pored represije, neophodna bolja prevencija
Informacije o ekološkim incidentima, kao potpuno pouzdana potvrda neodgovornog odnosa prema najvećoj vrednosti koju imamo - životnom okruženju, uvek podsećaju na bezbroj pitanja na koje nemamo prave odgovore. Budući da se kao prvo uvek nameće pitanje odgovornosti, sigurno je zanimljivo to što je, bar u slučaju Belog Timoka, reakcija vlasti bila za naše prilike neuobičajeno brza i žustra. Fabrikama za koje se sumnja da je njihova proizvodnja prouzrokovala zagađenje vode privremeno je zabranjen rad, a protiv odgovornih lica pokrenuti su krivični postupci.Brzo i konsekventno otvaranje pitanja odgovornosti za zagađenje okoline je normalna stvar ili bi to bar moralo da bude. Ali ne dovodeći u pitanje ni principijelni ni konkretni značaj kažnjavanja odgovornih, nikako ne bi smeli zanemariti notornu istinu da prave rezultate u zaštiti svake društvene vrednosti treba tražiti u sistemskim i pre svega preventivnim a manje u represivnim merama. Polazeći od toga, trovanje voda Svrljiškog i Belog Timoka, Despotovice i Južne Morave, mada nije ni jedini ni najveći, sasvim je dovoljno "dobar" povod da se podsetimo na to da smo jedna od malog broja evropskih zemalja koja još nije prihvatila Konvenciju o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i dostupnosti pravosuđa u vezi sa pitanjima životne sredine - Arhušku konvenciju.
Konvencija iz Arhusa utvrđuje tri osnovna prava na kojima mora da se zasniva društvo čija životna sredina može biti zdrava za sadašnje i sačuvana za buduće generacije. Prvo, pravo na slobodan pristup informacijama koje podrazumeva dostupnost javnosti, u načelu svih podataka u vezi sa zaštitom životne sredine. Potom, pravo javnosti na učešće u donošenju odluka koje podrazumeva obavezu vlasti da omogući uključivanje javnosti u postupke donošenja propisa, zakona, podzakonskih akata i urbanističkih planova, ali i više od toga - i učešće i u procedurama u vezi sa odobrenjem izgradnje infrastukturnih objekata - autoputeva, fabrika, industrijskih postrojenja, ribnjaka i sl. Konačno, pravo na dostupnost pravosuđa koje podrazumeva efikasnu pravnu zaštitu prethodna dva prava, uključujući i ustavno pravnu zaštitu.
Naravno, raskorak između naše stvarne situacije i one lepše, hipotetičke koja bi se zasnivala na principima Arhuške konvencije je sasvim očigledan. Kao tipična ilustracija može da posluži "gužva" nastala u vezi sa zahtevom da se javnosti prezentira sadržina Ugovora o izgradnji autoputa Horgoš - Požega. Nije posebno bitno što konkretan zahtev nije bio motivisan ekološkim razlozima. Jer, zbrka koju je nadležno ministartsvo tim povodom napravilo, stav da sve informacije o izgradnji autoputa predstavljaju tajnu i nepostupanje po nalogu nadležnog organa (Poverenika za informacije) da se sadržina ugovora učini javnom u svakom slučaju potrvđuju ako ne dominaciju, onda sigurno snažno prisustvo ideja koje su decenijama udaljene od onih na kojima se zasniva Arhuška konvencija.
Zato je veoma važno da javnost, insistiranjem na korišćenju zajamčenih prava, valorizuje to što smo na normativnom planu u vezi sa slobodnim pristupom informacijama načinili i prodore koji su na nivou ideja iz Arhuške konvencije. Tako, prema članu 4. našeg Zakona o slobodnom pristupu informacijama za informacije o ugrožavanju i zaštiti životne sredine, uvek postoji opravdan interes javnosti da ih zna, a isključena je mogućnost da se suprotno dokazuje, a član 16. predviđa da organ vlasti inače dužan da druge informacije od javnog značaja tražiocu da "bez odlaganja a najkasnije u roku od 15 dana" a ove informacije - "u roku od 48 sati". A ne manje je važno to da država, jemčeći pravo na slobodan pristup informacijama, nužno jemči i aktivnu komponentu prava koja podrazumeva pravo javnosti da traži i dobije informaciju i pasivnu komponentu, odnosno obavezu vlasti da informacije za koje postoji poseban interes, učini javnim i onda kada ih niko nije formalno zatražio.
Bukvalno užasavajući signal za uzbunu - ogromna količina mrtve ribe "omogućio" je javnosti da sazna da je kritičnog dana količina amonijaka u vodi Belog Timoka bila 16 puta veća od dozvoljene. Ali ne i da li je prethodnog dana, ili sedam ili petnaest dana ili godinu dana ranije bila "samo" 3, 5 ili 7 puta veća od dozvoljene, odnosno taman toliko da ne ubije tone i tone ribe. Uostalom, možemo li uopšte biti zadovoljni tim koliko znamo o stanju vode, zemlje i vazduha koji nas okružuju? Na primer, o tome da je preko 50 posto uzoraka vode za piće ispod dopuštenih standarda, da gotovo nijedna od velikih deponija otpada nije bezbedna, da ne postoje postrojenja za preradu i skladištenje opasnih otpada, da je aero zagađenje u mnogim gradovima iznad dozvoljene granične vrednosti.
To bi trebalo i da nas podseti na činjenicu da zaštita životne sredine nije stvar reagovanja na incident već sistemski, izuzetno težak zadatak. Zadatak čija realizacija prevazilazi potencijale vlasti i traži napor i podršku celog društva. Za tako nešto neophodno je da cela javnost ima predstavu o dimenzijama i složenosti problema, što je moguće samo pod uslovom da joj se omogući najširi mogući pristup informacijama o zaštiti životne sredine. Autor je poverenik za informacije
