Izvor: Nedeljni Telegraf
Srbiju guše panciri, sateliti, koferčići, univerzitetska, drumska, stečajna, poreska mafija, a u svaku veću aferu uključeni su ljudi iz vrha države, upozorava republički Poverenik za informacije od javnog značaja, i tvrdi:Za mnoge u vlasti sam državni neprijatelj
- Ustavni zakon stvorio uslove za moju smenu
- Umesto da se kontroliše državna uprava, traži se veća kontrola medija
- BIA potpuno ignoriše zakon
- Nema političke volje za otvaranje tajnih dosijea
- Finansiranje partija - tajna
U političkim krugovima već duže vreme se spekuliše da bi Rodoljub Šabić, republički poverenik za informacije od javnog značaja, mogao da bude razrešen dužnosti, pa čak i da se sprema gašenje institucije poverenika.
Osnova ovih glasina jeste odredba clana 5. Ustavnog zakona, objašnjava za NT Rodoljub Šabić i kaže da, po njoj, postoje tri moguća rešenja:
- Prvo, Narodna skupština može da razreši poverenika u svakom trenutku ako oceni da nesavesno i nestručno obavlja funkciju. Ne vidim da je to realno. Ocene o radu poverenika govore suprotno, a kritika praktično i nije bilo. Osim ako bismo pod kritičkim ocenama podrazumevali paušalne i nekompetentne diskvalifikacije da sam drzavni neprijatelj - bivseg ministra pravde, ili primitivne uvrede aktuelnog direktora Puteva Srbije.
- Druga solucija jeste tzv. reizbor. Za nju u ovom trenutku nema osnova. Nije predviđena ni Zakonom o slobodnom pristupu informacijama ni Ustavnim zakonom. Da se to htelo, onda bi valjda u Ustavnom zakonu, kao što piše - biće izabran guverner NB, a ne, na primer, organ nadležan za poslove monetarne politike, pisalo jasno - poverenik za informacije, a ne „organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost“. Zato se s razlogom kalkuliše s trećom solucijom - da se nejasna odredba člana 5. Ustavnog zakona iskoristi, i da se pod formom „usklađivanja sa Ustavom“ ne samo eliminiše aktuelni poverenik, nego, što je neuporedivo važnije - ugasi i institucija poverenika za informacije. Ona bi bila zamenjena organom neobično ružnog imena - „organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost“.
Šta bi značilo gašenje institucije poverenika? Koju poruku bi vlasti tim činom poslale?
- To ne treba da ocenjujem ja, vec građani, novinari, civilni sektor, javnost uopšte. U svakom slučaju, ne mislim da bi to bio dobar način da vlast potvrdi svoje proevropsko, demokratsko i antikorupcijsko opredeljenje.
Da li možete da pretpostavite koje političke strukture bi mogle da imaju interes da ugase kancelariju poverenika, i zašto?
- Nije reč samo o „gašenju“ kancelarije poverenika. Reč je, zapravo, o interesu da se javnosti uskrati pravo da zna šta radi vlast. To pravo je u demokratskom društvu neotuđivo, ali u svakom društvu, a posebno u mutna tranziciona vremena, ima mnogo onih koji iz različitih razloga - od zaštite ekskluzivne pozicije, preko sakrivanja nesposobnosti, do kriminala i korupcije - javnost smatraju nepoželjnom. To su brojne strukture, ne samo političke, ima ih na svim društvenim nivoima.
Koliko među našim državnim funkcionerima, po Vašem mišljenju, ima korupcije, zloupotreba, nesposobnosti - svega onoga što bi trebalo sakriti?
- Nažalost, mnogo. Nema veće afere u kojoj na ovaj ili onaj način nije involviran neko iz vlasti. Panciri, sateliti, koferčići, univerzitetska, drumska, stečajna, poreska i ko zna kakva sve još „mafija“. Problem je što afere uglavnom ostaju afere, a najčešće izostaju toliko potrebne konsekvence.
Kakva je Vaša saradnja s Vladom Srbije i ostalim organima državne uprave?
- Nakon izbora poverenika, Vlada je zaboravila da obezbedi najelementarnije pretpostavke za njegov rad. Trebalo je više od pola godine da počnemo s radom. A već skoro dve godine imam pismena uveravanja da će prostor za službu poverenika biti rešavan „prioritetno“, ali bez efekta. I duže od toga, Vlada se ne osvrće na zahteve da obezbedi izvršenje rešenja poverenika. Slično je i sa aktiviranjem mehanizama za prekršajnu odgovornost onih koji krše zakon. Isto vredi i za moje inicijative vezane za neophodnu edukaciju kadrova, za donošenje komplementarnih zakona. Ima još toga, da ne nabrajam. Šteta što je tako. Da nije, imali bismo mnogo bolje rezultate u primeni zakona.
S kojim državnim organom ste imali najviše problema u saradnji i zašto?
- U godišnjem izveštaju koji sam podneo Skupštini Srbije, kao primer izuzetno lošeg odnosa prema zakonu označio sam BIA. I to bez konkurencije. Dok se kod drugih može govoriti o većim ili manjim problemima u primeni, u slučaju BIA reč je o potpunom ignorisanju zakona. Ne samo da uopšte ne odgovaraju na zahteve građana i traženje poverenika da se izjasne, da ne poštuju naloge poverenika i Vrhovnog suda, nego ne izvršavaju ni elementarne obaveze kao što su objavljivanje Informatora i dostavljanje godišnjih izveštaja povereniku. Ove obaveze uredno izvršavaju daleko važniji organi - Skupština Srbije, predsednik, Vlada, Vrhovni i Ustavni sud. U demokratskoj, pravno uređenoj državi niko sebi ne sme da daje pravo da se sam izuzima od dejstva zakona, jer tako podriva autoritet i zakona i parlamenta koji ga je doneo.
Da li u organima državne uprave postoji svest sta je, zapravo, njihova uloga i koliko su spremni da se uhvate u koštac s konkretnim problemima svog posla?
- Ta svest postoji kod značajnog broja ljudi, ali mislim da još nije dominantna. Mnogi u vlasti još ne razumeju da u savremenim uslovima vršenje vlasti nije vladanje i gospodarenje, već upravljanje javnim poslovima. I to upravljanje za koje je vlast direktno odgovorna onima koji su joj dali i legitimitet i novac.
Koji su najveći nedostaci ljudi koji rade u državnoj upravi? Da li je sistem taj koji podgreva nemar, javašluk i površan odnos prema poslu, ili su za to odgovorni pojedinci?
- U državnoj upravi svakako ima ljudi koji doprinose atmosferi nemara, javašluka i neodgovornosti. Ali, mislim da više od mentaliteta pojedinaca takvoj atmosferi doprinosi činjenica da nismo uspeli da radikalno promenimo sistem.
Da li bi manja državna uprava bila i efikasnija? Šta bi trebalo suštinski da se promeni da se radnici državne uprave ne odnose prema informacijama kao prema ličnoj svojini?
- Efikasnost državne uprave jedno je od stalno „dežurnih“ pitanja. Nije uvek sigurno da svi pod tim pojmom podrazumevaju iste stvari. Da li je reč o upravi koja je jeftinija, jer troši manje novca? Ili o upravi koja za isto novca daje više? Ili o upravi koja za nešto više novca daje mnogo više? Konkretan odgovor je - da. Manja uprava bi mogla biti efikasnija, čak daleko efikasnija, ali ona pretpostavlja ulaganja i u kadrove i u logističke sisteme. Potrebni su nam činovnici i funkcioneri koji daleko bolje poznaju pravne i druge standarde EU, čija članica želimo da budemo, a potreban nam je i koncept uprave koji intenzivnijom upotrebom elektronskih tehnologija vodi ka onom što je u Evropi definisano pojmom E-government. Edukacijom i drugim merama potrebno je u svesti zaposlenih u državnoj upravi stvoriti jasnu predstavu da su informacije iz njihovog rada i o njemu unapred plaćene novcem poreskih obveznika i da treba da budu u funkciji kvalitetnijeg zivota onih koji placaju. To podrazumeva dostupnost tih informacija nauči, kulturi, proizvodnji i biznisu, uvek kad je to moguće.
Koliko Vam je od početka rada upućeno zahteva da reagujete po pitanju informacija od javnog značaja? Koliko je bilo zahteva u ovoj godini? Ko Vam se najčešće obraćao i zbog čega?
- Od početka do danas u službi poverenika registrovano je blizu 3.000 predmeta, u prvih pet meseci ove godine oko 600. Većina su zahtevi za zaštitu prava. Podnose ih svi - građani, NVO, novinari, mediji, političke stranke, organi vlasti, najčešće građani. A glavni predmet interesovanja pokazuje da su prepoznali antikorupcijski potencijal zakona. Najveće interesovanje je za budžet, javne nabavke, donacije, troškove reprezentacije, plate i naknade, jednom rečju za rasplaganje državnim novcem.
Na koliko Vaših dopisa su nadležni državni organi odgovorili, a koliko ih je ostalo bez odgovora?
- U velikom broju slučajeva postupak se okončava bez potrebe da donosim rešenje i dajem nalog. U više od polovine slučajeva već nakon prve intervencije, odnosno zahteva za izjašnjenje, organi vlasti daju tražiocima zahtevane informacije. U ostalim slučajevima moram doneti rešenje. Organi vlasti pretežno postupaju po nalozima iz rešenja, ali ipak ne u svim slučajevima. U takvim situacijama, po zakonu, Vlada Srbije je dužna da obezbedi izvršenje rešenja poverenika. Ipak, do sada ni u jednom jedinom slučaju, kada su od nje tražili građani, novinari ili neko drugi, Vlada to nije učinila. Iako, nije reč o prevelikom broju, već o nekoliko desetina, ipak je jasno da ovakav odnos ima destimulativne posledice za kvalitetnu primenu zakona.
Na koja pitanja građani koji su Vam se obratili nikada nisu dobili odgovor?
- Ti slučajevi navedeni su u izveštaju koji sam dostavio Skupštini Srbije. Među njima ima onih koji su izazivali ozbiljan publicitet, kao što su, na primer, informacije o „šarenim vozovima“, broju prisluškivanih, prodaji Mobtela, finansiranju političkih partija...
Da li država ima šta da krije, ili je samo reč o nasleđu iz prošlosti, kad je sve bilo tajna?
- Država će uvek imati opravdanih razloga da neke informacije uskrati javnosti. Samo, takvih razloga nema previše, naprotiv. Zato prevelik broj slučajeva poverljivosti ili tajnosti s razlogom izaziva sumnju da se iza toga kriju nelegitimni interesi. Dakle ne interesi države, već grupa ili pojedinaca.
Da li mislite da ce u Srbiji ikad biti otvoreni tajni dosijei? Šta treba da se dogodi da bi se to uradilo? Kakve tajne bi mogle da izađu na svetlost dana?
- Verujem da hoće, samo nedostaje politička volja. Iako je vrlo verovatno da je deo dokumentacije uništen ili „obrađen“, izlazak određenih informacija na svetlost dana sigurno bi doprineo demistifikaciji nekih stvari i otklanjanju određenih dilema, i time bar malo olakšao naš mučni tranzicioni put.
Da li ste nekada bili na meti pretnji ili drugih oblika uznemiravanja zbog posla kojim se bavite? Da li ste prijavljivali takve slučajeve?
- Da, bio sam, neretko. Jednom ili dva puta nadležni su obavešteni. Ne znam da li su i šta preduzeli. S. Vlajnic Foto: Z. Tatar
Zaštita podataka o ličnosti - samo u teoriji
Kako komentarišete činjenicu da su u Srbiji i najbanalnije stvari tajna, a da se, s druge strane, privatnost određenih ljudi u određenim medijima najgrublje narušava, da se ugled, karijera i život uništavaju preko noći?
- To je nedopustivo i zastrašujuće. Takvo stanje najbolje pokazuje koliko mnogo još mora da se uradi da bismo postali demokratsko društvo.
Da li postoji politička volja da se donese zakon o zaštiti privatnosti?
- Ako ta volja postoji, onda se dobro krije. Reč je o izuzetno važnoj stvari. U poslednjoj studiji komisije EU konstatovano je da zaštita podataka o ličnosti postoji samo kao teorijski fenomen, a da je praktično nema. To je upozorenje koje se ne sme ignorisati i na koje bi trebalo reagovati bez odlaganja. Neshvatljivo je da autori Ustavnog zakona ovom pitanju nisu posvetili nikakvu pažnju. U ekspertskim krugovima već postoji model takvog zakona. Trebalo bi ga razmotriti, eventualno doraditi i usvojiti. Taj model bi kao početni osnov mehanizma za zaštitu prava koristio već uspostavljenu Službu poverenika za informacije. U stvari, na taj način bismo u ovoj oblasti nastavili da sledimo slovenački put, na kome smo već napravili prvi korak usvajanjem Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Moramo da usvojimo još bezbroj zakona i stvorimo efikasne, delujuće institucije, a postojeće da razvijamo i jačamo, ne da ih ukidamo.
Crna rupa Evrope
Da li se u Srbiji nešto promenilo po pitanju tajne (svojevremeno ste govorili da se u našoj zemlji tajnom smatraju i jelovnici u vojnoj kantini)?
- Naravno da su se stvari menjale, ali u svakom slučaju nedovoljno. Jelovnici koje spominjete su, na sreću, davna proslost, ali još ima nedopustivo mnogo stvari koje bez ikakvog opravdanog razloga nose oznaku poverljivosti.
Dokle se stiglo s klasifikacijom tajnih podataka?
- Stvar se nije makla od pocetka. Više puta sam, upozoravajući odgovorne na odsustvo komplementarnih zakona, ukazivao na potrebu donošenja savremenog zakona o klasifikaciji „poverljivih“ podataka. Nažalost, to je bilo bez efekta, i mi smo trenutno jedna od nekoliko evropskih zemalja koje nemaju, ne moderan, već nikakav zakon o klasifikaciji podataka. Moralo bi se znati da ovo, osim što ostavlja prostor za samovolju i zloupotrebe, u dogledno vreme može postati i veoma ozbiljan problem za komunikaciju, odnosno ucešće u raznim oblicima međunarodnih integracija.
Zavrzlama u Ustavnom zakonu
Šta konkretno piše u Odredbi 5. Ustavnog zakona, i šta ona znači?
- Odredba je tako napisana da valjda samo njeni autori pouzdano znaju šta su hteli da kažu. Pored ostalog, predviđa da će se „uskladiti sa Ustavom zakoni kojima je uređeno pravo građana na obaveštenost“, a takođe predviđa da ce se, pored nekih drugih organa, izvršiti i izbor „organa nadležnog za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost“. Kako god bilo, ovu odredbu nije moguće tretirati van konteksta odredbe clana 51. Ustava. Taj član Ustava zove se „Pravo na obaveštenost“ i sastoji se od dva stava koja, mada na prvi pogled ne izgleda tako, međusobno nemaju nikakve veze.
- Počeću sa drugim, jer se njime bavim. On predviđa pravo na pristup podacima u posedu organa vlasti. Reč je, dakle, o pravu građana i novinara kojima odgovara obaveza vlasti. To pravo štiti poverenik za informacije. Imam i lične zasluge za to što je ovo pravo postalo ustavno. U prvobitnoj usaglašenoj verziji Ustava nije ga bilo. Zbog toga sam u leto prošle godine javno intervenisao, obratio se pismom članovima Ustavnog odbora i nakon razgovora s tadašnjim predsednikom Skupštine dobio garancije da će pravo biti uneto u Ustav. Tako je i bilo.
Kako je definisana uloga medija?
- Ne znam na čiju intervenciju je naknadno utvrđen prvi stav, koji predviđa da građani imaju pravo da budu istinito i potpuno obaveštavani, a da su mediji dužni da to pravo poštuju. Reč je, dakle, o pravu kome odgovara ne obaveza vlasti, nego obaveza medija. Nisam siguran ni da najbolje razumem zašto se aktivnost medija, umesto u kontekstu slobode, tretira u kontekstu obaveza, i ko i kako treba da „prati“ izvršavanje tih obaveza. U svakom slučaju, to nije poverenik.
- Ako je ideja da se „radi usklađivanja“ sa Ustavom ukine poverenik za informacije, a ustanovi organ koji bi se bavio i pravom iz stava jedan i pravom iz stava dva, ona je štetna i besmislena. Odnosno, ima smisla otprilike kao otvaranje automehaničarske radnje koja je istovremeno i stomatološka ordinacija. Mada se i u jednoj i u drugoj nešto popravlja, to ne rade isti ljudi i na istom mestu. A, ako neko smatra da je potrebno imati telo koje „prati“ da li mediji tačno, potpuno i blagovremeno obaveštavaju javnost, mislim da je očigledno da treba da ga čine novinari i predstavnici medija, a ne predstavnici državne vlasti.
