Početkom maja naša zemlja treba da preuzme šestomesečno predsedavanje Savetom Evrope. Imajući u vidu broj članica ove organizacije, ovakva prilika dobija se na otprilike svakih 25 godina. Retka prilika da se predsedava najvećom međunarodnom organizacijom država posle UN, zbog delikatnog međunarodnog položaja naše zemlje i loše predstave koju o nama još uvek ima veliki broj članica međunarodne zajednice, za nas bi, trebalo da ima poseban značaj. Država koja predsedava Savetom Evrope ulazi u fokus međunarodne javnosti i stiče velike šanse da afirmiše sopstvene prednosti i da otkloni eventualne negativne predrasude o sebi. A znamo da su mnogi kod nas skloni da, pre svega, izolacijom i predrasudama objašnjavaju naš negativan imidž.
Priliku da predsedavamo Savetom Evrope dočekujemo kao niko pre nas. Predsedavanje organizacijom u osnovi čijeg delovanja je ostvarivanje ljudskih prava i funkcionisanje demokratskih institucija, dočekujemo sa vladom koja je „tehnička“, sa Parlamentom i Ustavnim sudom u blokadi, sa Ombudsmanom i finansijskom revizijom samo na papiru, da ne nabrajamo dalje. Kod takvog stanja stvari, red je da se zapitamo, da li su za naš loš imidž „krivlje“ predrasude drugih ili mi sami?
