Izvor: Glas javnosti
Rodoljub Šabić
Očekivanja
Upravo je okončana nezapamćeno duga predizborna kampanja. Više od dvadeset stranaka ili koalicija, na čijim listama se nalazi jedna prava mala armija od skoro 4.000 poslaničkih kandidata, duže od dva meseca žestoko su radile na tome da uvere birače da je pravi, najbolji, čak i jedini odgovor na sva pitanja sa kojima smo suočeni u tome da se glasa baš za njihovu listu. Uskoro ćemo imati priliku da vidimo efekte kampanje. A odmah potom i da vidimo kako će izgledati realizacija obećanja datih u predizbornoj kampanji. Za mnoge naše građane, ona u vezi sa antikorupcijskim delovanjem koja su inače zauzimala jedno od najvažnijih mesta u kampanji, posebno su zanimljiva.S obzirom na pri tom ispoljenu količinu volje za antikorupcijsko delovanje, reklo bi se da ćemo kraj 2007. godine, na Globalnom indeksu percepcije korupcije, dočekati, ne, kao ove, na 90 - 92. mestu, sa Gabonom i Surinamom, već na nekom neuporedivo boljem. Naravno, uz uslov da sva ili bar većina datih obećanja budu realizovana. Ipak, zna se šta su obećanja data u predizbornoj kampanji. Zna se da je njihova vrednost, odnosno verovatnoća realizacije, najblaže rečeno, krajnje relativna.
I pored toga, normalno je da građani očekuju da bar deo datih obećanja bude ostvaren i to očekivanje niko ne bi smeo da doživljava kao izraz naivnosti već kao izraz normalne, legitimne želje za životom u uređenom, odgovornom društvu. Uostalom, ne samo želje nego i prava. S tim u vezi dobro je podsetiti se i na to da se izborna kampanja finansira i novcem iz budžeta, znači, novcem građana, poreskih obveznika koji su ga obezbedili.
I za finansiranje ove, upravo okončane izborne kampanje, iz budžetske rezerve, obezbeđeno je nešto više od 323 miliona dinara. Jedna petina za sve učesnike u izborima, a četiri petine podeliće one stranke ili koalicije koje uspeju da uđu u Skupštinu, srazmerno broju osvojenih poslaničkih mandata, za pokriće realnih troškova. Za naše prilike, to je velika suma. Ipak, eksperti kažu da su troškovi koje učesnici u kampanji naprave mnogo veći i da neke pojedinačne kampanje, verovatno, koštaju po nekoliko stotina miliona.
Dakle, za kampanju je bilo potrebno mnogo novaca i to odmah. Malo je onih koji ga imaju, a još je manje onih koji su spremni da ga daju. Ko je mogao da da veliki novac, mogao je i da koristi "iznudicu" druge strane za to da je obaveže, i da stvori mogućnost da je, ako i kad bude prilika, stavi u funkciju svojih interesa. A pomenutih 323 miliona poreskih obveznika su obezbedili upravo zato da bi takav negativan uticaj sprečili. Imaju li pravo da to očekuju?
Je li izdvojeni iznos novca za to dovoljan? Da li odgovor treba tražiti u realnom okruženju onih koji troše novac ili onih koji ga obezbeđuju? Kad se iznos od 323 miliona podeli sa 250, sa brojem poslanika, dobija se oko 1,3 miliona, što je, otprilike, iznos koji odgovara četvorogodišnjoj prosečnoj plati u Srbiji. U zemlji u kojoj skoro milion ljudi nije u mogućnosti da zaradi nikakvu platu to je nešto što se ne sme potcenjivati.
Učesnici u izbornoj trci biće vrlo brzo u prilici da pokažu svoj (ne) korektan odnos prema toj činjenici. O (ne) iskrenosti vrlo glasno deklarisanih antikorupcijskih opredeljenja, na najbolji način govoriće ne samo spremnost da tačno i korektno prikažu troškove kampanje koji treba da budu nadoknađeni budžetskim sredstvima, već, i više od toga, spremnost da se i svi ostali troškovi, a pre svega izvori finansiranja, učine dostupnim javnosti.
