Izvor: Politika
ČIP ZA PRIGOVOR SAVESTI
LIČNA DOKUMENTA
Ministarstvo unutrašnjih poslova najavilo je da primena novog Zakona o ličnoj karti neće početi krajem januara, kako je to zakonom predviđeno, kao i da će uredbom vlade obaveza građana da imaju lične karte snabdevene elektronskim čipovima biti pretvorena u fakultativnu, odnosno da će takvu ličnu kartu imati samo onaj ko to želi. Verovatno će sama ideja da se uredbom vlade interveniše u odredbu zakona biti suočena s mnogim primedbama formalno-pravne prirode. Lično, delim mišljenje da, sa stanovišta normalne hijerarhije pravnih akata, ovakva ideja ne može podneti kritiku, ali, iskreno, nemam želju da se takvoj kritici pridružim. Jer, mislim da će najavljeni potez MUP-a, bar za određeno vreme, otkloniti neke opterećujuće dileme i mnoge ljude učiniti mirnijim.U prilog tome govori mi i to što sam o jednoj neobičnoj temi u poslednjih mesec ili dva, više puta razgovarao s različitim ljudima iz stručnih udruženja, NVO, crkve. Tema je bio prigovor savesti. Verovatno deluje neobično to da prigovor savesti označavam kao „neobičnu” temu, jer teško da zaslužuje taj epitet.
Prigovor savesti je u međunarodnim relacijama prihvaćen pravni standard koji podrazumeva pravo da se zbog religijskih, etičkih, moralnih, filozofskih i drugih sličnih razloga odbije izvršavanje određene zakonske obaveze. To pravo je prihvaćeno u velikom broju zemalja sveta i odavno nije nešto neobično. I naš Ustav poznaje prigovor savesti. U članu 45. stoji da „lice nije dužno da protivno svojoj volji ili ubeđenjima ispunjava vojnu ili drugu obavezu (koja uključuje upotrebu oružja). Lice koje se pozove na prigovor savesti može biti pozvano da ispuni obavezu (bez obaveze da nosi oružje), u skladu sa zakonom”.
„Izostavljanje”, odnosno stavljanje reči koje govore o oružju u zagradu, ilustruje „neobičnu” sadržinu pomenutih razgovora. Naime, ljudi sa kojima sam razgovarao razmišljali su o pravu na prigovor savesti u jednom kontekstu bitno drugačijem od standardnog - o pozivanju na njega u vezi s obavezom koja ne uključuje upotrebu oružja i u prilog tome su isticali ozbiljne razloge. Neposredan povod za to je bio upravo početak primene novog Zakona o ličnoj karti, pre svega, odredbi čl. 7. i 8. koje, pored ostalog, predviđaju da se u ličnu kartu unose i tzv. biometrijski podaci, da ona sadrži kontaktni mikrokontrolor (čip), te da omogućava automatsko očitavanje podataka. To je, još u fazi predlaganja zakona, bilo povod za mnogobrojne žestoke reakcije vrlo različitih subjekata.
Neki ljudi biometrijske lične karte vide kao nepotreban suvišan fenomen koji, mada nije realno opasan, ipak jeste iritantan zbog svojih „totalitarnih” karakteristika. Drugi u tome vide korak ka realnom uspostavljanju totalitarne kontrole. Neki, opet, prepoznaju prvu fazu u pretpostavljenom trofaznom procesu - otprilike, prvo jedan čipom snabdeven dokument, potom jedan jedini dokument, naravno sa čipom i na kraju samo čip, kao dokument koji se ne nosi u džepu ili novčaniku, već u telu, pod kožom. A odatle za nekog nije daleko ni do zastrašujućeg, apokaliptičnog viđenja budućnosti kakvo je ono iz, u poslednje vreme, često pominjanog Otkrovenja Jovanovog. Očigledno je da naš Ustav ne daje nimalo prostora za isticanje prigovora savesti u odnosu na zakonom predviđenu obavezu, osim kad ta obaveza uključuje upotrebu oružja. I činjenica da su, u vreme donošenja zakona, sve kritike praktično ignorisane, govorila je da ni politička konstelacija ne ide u prilog tako nečem. Ipak i pored toga, sva je prilika da i bez izmene zakona, onaj ko ne želi da ima ličnu kartu snabdevenu čipom, neće ni morati da je ima. Da li je to prvi nagoveštaj širenja prostora za primenu prigovora savesti? To je, naravno, neizvesno ali je izvesno da će, bar za analitičare, pored ostalog, biti zanimljivo i pitanje ko ili šta je uticao na to da MUP povuče ovaj potez. Na jednu od mogućih pretpostavki s tim u vezi mogao bi da ukazuje i prilično vidan angažman predstavnika SPC. Realna ili ne, ovakva pretpostavka je, u vezi s prigovorom savesti, sigurno asocijativna. Bar mene, iako preferiram argumente pravne prirode, podseća na to da je i proces čiji rezultat je aktuelna, priznata sadržina prigovora savesti, svojevremeno, pokrenut motivima religijske prirode.
Mnogi od onih koji ne vide problem biometrijske lične karte u kontekstu ostvarenja neke crne ili sive, orvelovske ili biblijske, futurističke projekcije - vide ga, međutim, kao realan problem sadašnjosti. Lični dokumenti snabdeveni elektronskim čipovima podrazumevaju stvaranje baza podataka koje su daleko bogatije i kompleksnije od dosadašnjih, klasičnih. To potencira mogućnost vlasti da skoro trenutno upotrebljava ogromnu količinu informacija o građanima, ali samim tim i da ih, ona ili subjekt kome ih je ustupila, zloupotrebljava. Naravno, zloupotreba informacija, njihova nezakonita upotreba ili intervencija u njihovu sadržinu, ne mora biti vršena od strane vlasti, već može biti i posledica zlonamernih upada spolja. Takođe, nije moguće otkloniti sumnje u pogledu toga da elektronski čip u ličnoj karti može biti (zlo)upotrebljavan za lociranje ili praćenje. Bilo bi necelishodno, u bilo kojoj oblasti, odreći se koristi koju donosi korišćenje naprednih tehnologija, ali bi bilo neodgovorno zaboraviti na rizike koje ono, takođe, donosi. Baš zato je važno da se vreme, koje će biti obezbeđeno „kontroverznim” potezom MUP-a, iskoristi za to da se u otvorenoj komunikaciji vlasti i stručne javnosti otkloni što više dilema, a eventualne zloupotrebe novog identifikacionog sistema isključe ili bar svedu na minimum. S tim u vezi je nezaobilazna činjenica da je, mada je Ustavom zajamčeno, pravo građana na zaštitu podataka o ličnosti kod nas više teorijsko nego stvarno. Uvođenje novih ličnih karata, s čipom ili bez čipa, u svakom slučaju više nego ozbiljno, upozorava na to da bi jedan od apsolutnih prioriteta budućeg saziva Narodne skupštine moralo da bude donošenje novog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. *Poverenik za informacije
