Izvor: Nedeljni telegraf
MNOGI ŽELE DA ME UKLONE
Stizale su mi uznemiravajuće SMS poruke, anonimna pisma, telefonske pretnje, bilo je i ozbiljnijih situacija o kojima su obavešteni nadležni organi, otkriva republički poverenik za informacije od javnog značaja, i kaže:
Intervju Rodoljub ŠabiĆ
Vlada nijednom nije stala iza mene
BIA i Okružno tužilaštvo u Beogradu ne sarađuju U 2006. u Službu poverenika za informacije od javnog značaja stiglo je četiri puta više predmeta nego 2005. - preko 1.800. Svakim danom sve više građana Srbije traži zaštitu prava na slobodni pristup informacijama, a mnogi ih i dobijaju, objašnjava Rodoljub Šabić, republički poverenik za informacije od javnog značaja.- Rizikujem da zvuči neskromno, ali mislim da ima razloga za zadovoljstvo i kvantitativnim i kvalitativnim pokazateljima rada Službe poverenika za informacije. Ne samo mog, već rada svih zaposlenih u Službi. Obraćaju nam se
svi: građani, NVO, novinari, mediji, preduzeća, političke stranke, pa čak i organi vlasti. Ipak, najviše građani. Praktično, sve su teme prisutne, ali je najveći interes za raspolaganje finansijskim i materijalnim javnim resursima:
budžeti i njihova realizacija, donacije, javne nabavke, rashodi, plate...
l Na koji procenat pitanja građani nikad nisu dobili odgovor u državnim službama?
- U više od polovine slučajeva, već na prvu intervenciju poverenika, na zahtev da se izjasne o žalbi, organi vlasti daju informaciju, odnosno kopiju dokumenta, koju su prethodno uskratili. To govori da bismo sa samo malo više dobre volje mogli imati i zadovoljnije građane, i bolju predstavu o odnosu organa vlasti prema javnosti, i manje administriranja u službi poverenika. U ostalim slučajevima, osim kad žalbu odbijem ili odbacim, moram da donosim rešenje kojim nalažem da se tražena informacija dostavi. U velikom procentu organi vlasti postupaju po tim nalozima. Međutim, ipak postoji nekoliko desetina onih koji nisu izvršeni. U odnosu na ukupan broj to nije mnogo, ali je principijelno zabrinjavajuće.
l Šta možete da uradite u takvim situacijama?
- U takvim slučajevima poverenik nema nikavih zakonskih ovlašćenja. Zakon predviđa da su rešenja poverenika obavezujuća, a da u slučaju potrebe Vlada Srbije obezbeđuje njihovo izvršenje. Nažalost, u tih nekoliko desetina slučajeva kad su građani tražili od Vlade da izvrši rešenje koje je poverenik doneo u njihovu korist, ona, do sada, nijednom to nije učinila. To je ozbiljan problem koji sve više opterećuje primenu zakona.
l Koja su pitanja ostala bez odgovora?
- U grupi neizvršenih rešenja ima veoma različitih pitanja. Neka su već imala značajan publicitet, kao ona u vezi sa informacijom o broju ljudi koje BIA prisluškuje, ili u vezi sa JP Železnice Srbije i nabavkom "šarenih" kompozicija iz Švedske, ili u vezi sa beogradskim Okružnim tužilaštvom i istragom povodom smrti novinarke Dade Vujasinović. Ima i gotovo paradoksalnih: nekoliko slučajeva kad je gradonačelnik Niša uskratio informacije, nikom drugom već Komisiji za informisanje Skupštine grada Niša. Ima i izuzetno atraktivnih sa finansijskog aspekta, kao u slučaju Ministarstva za kapitalne investicije i informacija o tenderu za most kod Beške, ili onih o Mobtelu. Ima i pitanja koja nedvosmisleno govore o elementarnom nerazumevanju obaveza prema javnosti koje podrazumeva javna funkcija. Tu mislim na slučajeve u kojima velom "službene tajne" od javnosti pokušavaju da se sakriju, na primer, primanja članova rukovodstava javnih preduzeća, ili izdaci za reprezentaciju i slično (na primer NIS, PTT Srbija). Ima i sasvim trivijalnih, kod kojih je teško čak i pretpostaviti razlog neizvršenja.
l Najviše prašine u javnosti podiglo se oko broja građana koje BIA prisluškuje.
Dokle se stiglo s tim slučajem?
- Ovaj slučaj je, u međuvremenu, postao specifičan kuriozitet. To rešenje sam doneo pre više od godinu dana po žalbi NVO Inicijativa mladih za ljudska prava.
Smatrao sam očiglednim da objavljivanje prostog sumarnog statističkog podatka o ukupnom broju prisluškivanih ne može ugroziti nikakav legitiman interes.
Istovremeno, spremnost službe da objavi takav podatak mogla je imati terapeutsko dejstvo za našu javnost, s obzirom na sveža traumatična iskustva sa zloupotrebama tajnih službi. Rešenje do danas nije izvršeno, iako je u međuvremenu i Vrhovni sud odbacio tužbu BIA. Kad se, nekoliko meseci kasnije, u Crnoj Gori nevladina organizacija MANS, po istom pitanju, u sporu sa njihovom bezbednosnom agencijom ANB, pozvala i na odluku srpskog poverenika, otvorila se mogućnost da ta odluka postane "međunarodni presedan", a da nije izvršena u Srbiji. Tako je otprilike i bilo. ANB je prvo odbila zahtev, ali kad je Upravni sud Crne Gore ukinuo njeno rešenje, učinila je javnim podatke o broju prisluškivanih i praćenih lica. To što se dogodilo u Crnoj Gori doprinos je i slobodi pristupa informacijama i civilnoj kontroli tajnih službi, a sasvim sigurno neće ugroziti bezbednost zemlje. Njihovo iskustvo, pre ili kasnije, biće i nama korisno. Više bih voleo da je obrnuto.
l S kojim državnim organima je saradnja najproblematičnija, a s kojima najlakša?
- Kao pozitivne primere označio bih Ministarstvo za nauku, Vrhovni sud Srbije, Okružne sudove u Beogradu i Novom Sadu, mogao bih još neke. I negativnih primera ima nekoliko, ali mislim da se izdvajaju BIA i Okružno tužilaštvo u Beogradu.
l Da li ste ikad bili na meti pretnji ili drugih oblika uznemiravanja zbog posla kojim se bavite?
- Da, jesam. Bilo je SMS poruka, anonimnih pisama, telefonskih pretnji, ali i znatno ozbiljnijih stvari. O nekim od najozbiljnijih moji saradnici su obavestili nadležne. Trenutno toga nema. Ipak, kad radite ovaj posao, tako nešto verovatno je neizbežno.
l U štampi se spekulisalo da ćete na prvom zasedanju buduće Skupštine biti razrešeni funkcije poverenika za informacije. Kako to komentarišete?
- Mislim da je to jedna od posledica pravno-tehnički loše napisane, neprecizne i višesmislene odredbe člana 5. Ustavnog zakona. Ova norma može da otvori i druge, daleko složenije probleme u odnosu vlasti i javnosti. Ni do danas nije jasno šta su autori te odredbe stvarno želeli, da li je njen "kvalitet"
posledica greške ili namere. Kako god bilo, mada ova odredba nijednom rečju ne spominje poverenika za informacije, jedno od više mogućih značenja ipak daje osnova za spekulacije koje pominjete.
l Da li možete da pretpostavite koje interesne grupe stoje iza tih napisa? Kome je stalo da Rodoljub Šabić ne obavlja tu funkciju i zbog čega?
- Ne mislim da iza objavljivanja pomenutih novinskih tekstova stoji neki poseban interes. Kao što sam rekao, oni su, manje ili više, logična posledica sadržine člana 5. Ustavnog zakona. A da li iza sadržine te odredbe, takve kakva jeste, stoje neki "specifični" interesi, posebno je pitanje. Već sam rekao da bi neke varijante Ustavnim zakonom predviđenih "usaglašavanja" postojećih zakona mogle, bar hipotetički, da vode ka uspostavljanju odnosa između medija i vlasti na kakve smo odavno, na sreću, zaboravili.
- Nije glavni problem eventualna smena aktuelnog poverenika, već moguće pretvaranje tog organa u nekakav nedefinisani, čudno nazvani "organ za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost". Znam da postoje veoma uticajni ljudi koji ne vole što sam ja na funkciji poverenika i koji bi voleli da me s nje uklone. Međutim, logičnije je pretpostaviti da stvar ipak nije, ili bar nije samo personalne prirode. Ne Rodoljub Šabić, već svaki poverenik koji bi insistirao na doslednoj primeni zakona, za određene ljude i grupe bio bi problem. Zato bi za njih moglo biti mnogo zanimljivije da izmenama zakona trajno otklone pretnju koju on predstavlja za njihove nelegitimne interese. Tu mogućnost ne treba potcenjivati, ima mnogo onih koji žele da sačuvaju stečene ekskluzivne pozicije, sakriju od javnosti neodgovornost, nesposobnost i odsustvo rezultata, ali i zloupotrebe korupciju. U svakom slučaju, u dogledno vreme videćemo efekte kontroverzne odredbe Ustavnog zakona.
l Kakva je Vaša saradnja s Vladom Srbije?
- Morala bi da bude neuporedivo bolja. To je doslovno neophodno za kvalitetnu implementaciju Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Sa moje strane učinio sam sve što sam mogao i savest mi je mirna. Formalno sam, u više navrata, podnosio inicijative za rešavanje postojećih problema, za sada bez efekata.
Vlada još nije uspostavila mehanizam za izvršenje odluka poverenika, nije aktivirala raspoložive potencijale za edukaciju zaposlenih, niti pokrenula mehanizme odgovornosti za kršenje zakona. Takođe, i pored nastojanja, nisam uspeo da izdejstvujem da Vlada predloži neke, za primenu Zakona o pristupu informacijama izuzetno važne, komplementarne zakone. Mislim, pre svega, na zakone o klasifikaciji podataka, zaštiti podataka o ličnosti i o postupanju s dosijeima tajnih službi. Dobro je što je aktiviranje pomenutih mehanizama i predlaganje zakona ušlo u upravo usvojeni Akcioni plan Vlade Srbije, sa idejom da bude realizovano tokom ove godine. Dobro je, jer to daje nadu da bi u dogledno vreme mogle da budu obezbeđene bitne pretpostavke za kvalitetniju primenu zakona. Iskreno se nadam da će i biti tako. Bez tih pretpostavki, primena zakona našla bi se pred barijerom koju nikakav poverenik ne može sam da probije.
Antrfile : Sindrom balkanskog špijuna
l Da li se u Srbiji nešto promenilo po pitanju tajne? S jedne strane imamo upozorenje NATO da iz institucija cure poverljive informacije, a s druge da se u našoj zemlji tajnom smatra i jelovnik u vojnoj kantini?
- Još nemamo savremen Zakon o klasifikaciji podataka, stanje u ovoj oblasti je zaista loše. Umesto jednog, manje ili više tipskog zakona, kakav imaju sve zemlje koje jesu ili žele da budu uključene u evroatlantske integracije, mi imamo pravnu konfuziju. U normativnim rešenjima, ali i u praksi, održavaju se, čak su dominantni konzervativni, prevaziđeni stavovi. Ima dosta slučajeva da se iza tajne sklanja ono što nikako ne bi trebalo da bude tajna. Razlozi za to su
različiti: od želje da se zaštite potpuno nelegitimni interesi, preko ideje da se sačuva stečena nedodirljiva pozicija, do mistifikacija uslovljenih sindromom "balkanskog špijuna". Umesto da jedan zakon odgovori na pitanja: šta uopšte može biti tajna, ko o tome odlučuje, pod kojim uslovima, na koji rok, ko vrši nadzor, ko i pod kojim uslovima može da opozove status i slično, mi imamo pravu šumu često kontradiktornih propisa. Dobro je što će ulazak u Partnerstvo za mir ubrzati pravo rešenje ovog problema, ali i bez toga bismo zaista morali da ga rešavamo bez odlaganja.
PITANJA BEZ ODGOVORA
l Koliko ljudi u Srbiji BIA prisluškuje?
l Kako je JP Železnice Srbije nabavilo "šarene" kompozicije iz Švedske?
l Kako je, zaista, stradala novinarka Dada Vujasinović?
l Šta je istina u slučaju Mobtel?
l Kako je tekao tender za most kod Beške?
l Kolike su plate šefova u javnim preduzećima(NIS, PTT...)?
Mnogo razloga za zabrinutost
l Da li ste zadovoljni radom Službe poverenika u 2006. godini?
- Služba je radila kvalitetno, iako sa gotovo četiri puta manjim brojem zaposlenih od onog koji je predviđen, i na koji je saglasnost dala Narodna skupština. Sve tužbe protiv rešenja poverenika o kojima je do sada rešavao Vrhovni sud odbačene su ili odbijene. Rađeno je na edukaciji, objavljen je Vodič kroz Zakon na srpskom i na još sedam jezika nacionalnih manjina, dat je aktivan doprinos unošenju u Ustav garancije prava na pristup informacijama...
Nije bez značaja ni to što smo radili racionalno i uštedeli. Nismo potrošili skoro 60 odsto raspoloživih budžetskih sredstava.
- Ocene rada poverenika sadržane u izveštajima o monitoringu primene Zakona o slobodnom pristupu informacijama su dobre, čak vrlo dobre. I one domaćih eksperata i NVO, a i OEBS, Saveta Evrope, Evropske komisije... Krajem godine posebno me obradovalo specijalno godišnje priznanje UNS, jer, kad je reč o delovanju na polju slobode pristupa informacijama, ocena novinara ima posebnu specifičnu težinu. Naravno, bez obzira da li su ocene rada poverenika i njegove službe dobre ili loše, ne može se samo na osnovu njih ocenjivati kvalitet primene zakona u celosti. Već nekoliko puta sam rekao da, generalno, više imamo razloga za zabrinutost nego za zadovoljstvo.
