Iza uskraćivanja informacija krije se nesposobnost, kriminal i korupcija

Izvor: Danas

INTERVJU

Iza uskraćivanja informacija krije se nesposobnost, kriminal i korupcija

Miloš M. Miloradović

Kada je donesen Zakon o slobodnom pristupu informacijama smatralo se da će on uneti red na političku scenu Srbije, jer će rad političara biti podložan kontroli građana. Ovih dana se navršavaju dve godine od rada republičkog poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića. U intervjuu Danasu Šabić ističe da je zadovoljan onim što je što je urađeno u okviru njegovog delokruga rada. Međutim, kaže da vlast teško prihvata činjenicu da, osim obaveze da se informacije daju kada ih javnost traži, postoji i obaveza da određene informacije učini dostupnim javnosti i kad to niko posebno ne traži.  

Strana ulaganja

Reagovali ste na Predlog zakona o stranim ulaganjima. Zbog čega?

- Reagovao sam na ideju da se, osim uz saglasnost stranog ulagača, potpuno isključi mogućnost pristupa javnosti svakoj informaciji u vezi sa stranim ulaganjima. Nije sporno da određenim informacijama o stranim ulaganjima može i treba da se obezbedi odgovarajući stepen poverljivosti, ali ne apsolutan i ne svim. Ideja da se primena našeg zakona stavlja u potpunu zavisnost od volje stranog ulagača ne samo da je iritantna kao gotovo polukolonijalna, nego ovakvo fluidno rešenje, uz mogućnost bezgranično širokog tumačenja pojma stranog ulaganja, može, eliminisanjem javnosti, širom otvoriti vrata korupciji. Tada me je, u razgovoru tim povodom, predsednik Skupštine uverio da takav Predlog zakona neće biti uvršćen u dnevni red Skupštine. Tako je i bilo, a šta će biti videćemo.

- Ocena da su ti rezultati dobri, i čak veoma dobri, proizlazi iz stavova mnogih objektivnih posmatrača. To je mišljenje koje se može naći u brojnim izveštajima o primeni zakona. Mislim na izveštaje posmatrača iz nevladinog sektora, OEBS, Saveta Evrope, Komisije EU, tako to ocenjuju i asocijacije novinara, a i moje kolege, ljudi koji se u našem okruženju bave istim ili sličnim poslovima.

Slovenačka iskustva

Pre par meseci u Srbiji je bio slovenački poverenik za informacije od javnog značaja. Ispostavilo se da u njenom kabinetu radi pet puta više ljudi, iako je Slovenija nekoliko puta manja od Srbije.

- Da, otprilike tako. Slovenija je nekoliko puta manja, ima nekoliko puta manje stanovnika i mnogo manje problema, ali ipak u službi njenog poverenika radi nekoliko puta više ljudi. Osim toga, njen poverenik ima i znatno veći budžet i znatno veća ovlašćenja. To, naravno, nije samo stvar odnosa prema povereniku, čak ni prema zakonu o pristupu informacijama. To je izraz rešenosti da se novi, evropski zakoni zaista dosledno sprovode. Slovenija je u tom pogledu, kao bivša socijalistička zemlja, bez konkurencije. Ona, uz ostalo, uvažava značaj javnosti za dobar tok demokratske tranzicije. Efikasnost njenog projekta integracije u EU i , svakako, rezultati u borbi protiv korupcije, najbolje govore koliko se to isplati.

Mislim da i činjenice govore u prilog takvoj oceni. Recimo, u 2005. godini, u službi poverenika evidentirano je nešto više od 450 predmeta, a u narednoj 2006. godini oko 1900, preko četiri puta više. Preko dve trećine ih je već rešeno. Taj podatak govori da raste poverenje građana u novi državni organ, da mu se sve više obraćaju radi zaštite prava i da tu zaštitu dobijaju. Svi dosad pred Vrhovnim sudom rešavani slučajevi po tužbama podnetim protiv rešenja poverenika okončani su odbacivanjem, odnosno odbijanjem tužbi. Urađeno je, u granicama objektivnih mogućnosti, mnogo i na planu edukacije građana i zaposlenih u organima vlasti. Dat je značajan doprinos tome da se Ustavom garantuje pravo na pristup informacijama. Služba je radila kvalitetno, iako je broj zaposlenih bio gotovo četiri puta manji od onog koji je odobrila Narodna skupština. Objavljen je vrlo dobar Vodič kroz zakon na srpskom jeziku i još sedam jezika nacionalnih manjina, uključujući i romski, što je mislim prvi slučaj kod nas.

I, naravno, nije beznačajno što je rađeno uz vrlo racionalan odnos prema poverenim državnim sredstvima. Poverenik i njegova služba uštedeće i ove godine veliki deo predviđenih budžetskih sredstava, preko polovinu. Na primer, do kraja novembra od odobrenih 31, potrošeno je oko 12 miliona dinara. Razume se, pored aktivnosti poverenika, postoje i mnoge druge, za kvalitetnu primenu zakona, ne manje važne stvari. Kako stvari stoje, njima ne možemo da budemo zadovoljni i zbog toga generalno imamo puno više razloga za brigu nego za zadovoljstvo.

Da li je podignuta svest građana da imaju pravo da znaju i koliko je to, uprkos izvesnim problemima, uticalo da se pokrenu mnoge stvari?

- Jeste, građani, NVO i mediji sve više koriste svoje pravo na pristup informacijama. Takav aktivniji odnos već je dao dobre rezultate na različitim planovima. I u vezi s antikorupcijskim delovanjem, i u zaštiti različitih ljudskih prava, i u borbi za zdraviju životnu okolinu ... Potvrđeni su potencijali zakona, ali mislim da se ni izbliza ne koriste u meri kojom bismo smeli da budemo zadovoljni.

Od Vlade Srbije je tridesetak puta traženo da sprovede odluke poverenika, ali to nijednom nije urađeno. Zašto?

- Prema zakonu, odluke poverenika su obavezujuće za sve državne organe, a u slučaju potrebe njihovo izvršenje obezbeđuje Vlada Srbije. Veliki procenat odluka poverenika organi vlasti izvršavaju dobrovoljno. Ali, u pravu ste kad kažete da je u par desetina slučajeva od Vlade traženo da obezbedi izvršenje, a da ona to nijednom nije učinila. Zbog čega - to je pitanje za Vladu, ne za mene. Inače, ja sam dva puta Vladi podnosio inicijativu da izmenom poslovnika stvori efikasan mehanizam za izvršenje odluka poverenika, ali te inicijative nisu razmatrane.

Pre par meseci ste izjavili da vlasti nisu odgovorile zadatku u primeni zakona. Da li su se stvari malo promenile?

- Pa jesu, naravno, menjaju se već dve godine. Problem je što to ne ide onoliko brzo koliko bi i moglo i trebalo. Vlast naročito teško prihvata da osim obaveze da se informacije daju kad ih javnost traži, postoji i obaveza da vlast određene informacije učini dostupnim javnosti i kad to niko posebno ne traži. Prema mom shvatanju, u zemlji opterećenoj korupcijom to su pre svega informacije o raspolaganju finansijskim, odnosno materijalnim javnim resursima. Takve informacije bi trebalo da budu dostupne u svakom trenutku, uključujući i objavljivanje na Internetu. Verujem da bi takav odnos prema javnosti mogao dati krupne antikorupcijske rezultate. U nedavnim razgovorima predstavnici Svetske banke potvrdili su mi taj stav.

Što se edukacije tiče njom se, do sada, u saradnji s poverenikom bavio uglavnom nevladin sektor. Mnogo seminara, tribina, okruglih stolova, radio i TV emisija realizovano je u okviru saradnje s Misijom OEBS, mnogim članicama Koalicije NVO za slobodu pristupa informacijama, Fondom za otvoreno društvo, Transparentnost Srbija, CESID, Udruženjem američkih pravnika. Efekata, naravno, ima, ali definitivno, za zaposlene u organima vlasti nedostaje jedan program obuke definisan i koordiniran na državnom nivou. To je, uostalom, i jedan od zaključaka, odnosno preporuka iz poslednjeg Izveštaja GRECO (Antikorupcijska inicijativa grupe država SE). Inače, i u vezi s problemom edukacije podneo sam još ranije inicijativu Ministarstvu za državnu upravu da u program ispita za rad u državnoj upravi uvrsti i ostvarivanje prava na pristup informacijama. Dosad ni ona, očigledno, nije prihvaćena.

Činjenica je da državni organi još uvek u potpunosti ne izvršavaju svoje obaveze. Da li je u pitanju neznanje ili neodgovornost?

- I jedno i drugo. Ali, sasvim izvesno i nešto treće. Uskraćivanjem informacija javnosti, neretko, svesno se pokušava sakriti sopstvena nesposobnost, ali i zloupotrebe, pa i kriminal i korupcija.

Jedna smo od 13 zemalja koja ima poverenika kao nezavisno telo. Ipak, Vi ne možete da sprovodite svoje odluke. Kako rešiti taj problem?

- Za taj naš problem najvažnije je da postoji stvarna volja da se te odluke izvršavaju. Ako ona postoji, manje je bitno da li će to faktički obezbeđivati Vlada, kao što je kod nas predviđeno, ili će se, u tu svrhu, kao u nekim drugim zemljama, povereniku zakonom dati veća ovlašćenja.

Govorili ste da često nedostaju neki zakoni od kojih zavisi dobra primena Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Koji?

- Da, ozbiljan nedostatak predstavlja to što nemamo savremene, sa evropskim standardima ljudskih prava usaglašene zakone o klasifikaciji tajnih podataka i o zaštiti privatnosti. Ta činjenica biće sve veći problem u primeni Zakona o pristupu informacijama, ali i u vezi s približavanjem EU i drugim evroatlantskim integracijama. Problem, ni najmanje slavan, jeste i to da smo jedna od poslednjih postsocijalističkih zemalja koja nije donela zakon o postupanju s dosijeima tajnih službi.