Izvor: Danas
Pravo na pristup informacijama od javnog značaja suočeno sa brojnim preprekama
Kršenje zakona - ćutanjem
Proteklog vikenda, tačnije 10. decembra, na vrlo vidljiv način obeležili smo Međunarodni dan ljudskih prava. Dan ranije, sa mnogo manje pompe prošao je Međunarodni dan borbe protiv korupcije.
Kao i svuda u svetu, Dan ljudskih prava bio je prilika za različite manifestacije, okupljanja, saopštenja i javne ocene, kritičke i one druge, o stanju ljudskih prava kod nas. Činjenica da smo nedavno dobili novi Ustav, uvek aktuelnu temu ljudskih prava čini još aktuelnijom. Tim povodom, neko ko je sticajem okolnosti Poverenik za informacije, dužan je da konstatuje da to što novi ustav garantuje pravo na pristup informacijama od javnog značaja predstavlja doprinos unapređenju ljudskih prava kod nas. Iako ta garancija nije data do kraja konsekventno, već u okviru dosta neobičnog, nejasnog, čak i kontroverznog "prava na obaveštenost", taj doprinos je objektivan i nesumnjiv.Pravo na pristup podacima u posedu organa vlasti nije u naš pravni poredak ušlo tek sa ovom ustavnom odredbom. Građani Srbije dobili su ovo pravo još pre dve godine, usvajanjem Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Na taj način stvorene su inicijalne pretpostavke za uspostavljanje efikasnog demokratskog mehanizma za kontrolu vlasti od strane građana. Kao što se moglo očekivati, pokazalo se da je i sama ideja o takvoj kontroli u oštroj, potpunoj suprotnosti sa dominantnim mentalitetom. Tradicionalna, konzervativna predstava o odnosu vlasti i javnosti, pretežna kod naše birokratije, kao i podanička predstava o istom odnosu snažno prisutna u narodu, pokazale su se kao veoma "solidne" prepreke za realizaciju ove ideje. Mnogo toga je potrebno učiniti za savladavanje takvih prepreka, a nesporno je da je učinjeno vrlo malo, u svakom slučaju nedovoljno.
Ima, razume se, i pozitivnih primera. Nedavni poziv predsednika Republike da se skine tajna sa Izveštaja VBA u vezi sa Mladićem mogao bi da posluži kao primer u prilog demistifikaciji "tajne" i potrebi da što više od onog što vlast radi bude izloženo očima javnosti. I odluka Vlade da učini potpuno javnim sve troškove učinjene u kampanji povodom usvajanja novog Ustava može predstavljati primer razumevanja normalnog odnosa vlasti i poreskih obveznika. I odluka suda da "oslobodi" knjigu "Vojna tajna" mogla bi biti primer prihvatanja evropskih standarda u ovoj oblasti ljudskih prava. Problem je samo u tome što je reč o retkim primerima, o nečem što je više eksces nego uobičajena pojava. Očigledno je da treba uložiti mnogo više napora nego do sada, pa da evidentan otpor ostvarivanju prava na pristup informacijama postane prošlost.
Treba li za to bolja ilustracija od rasploživih podataka o primeni kaznenih odredaba iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama, dakle odredaba koje treba da obezbede odgovornost za kršenje prava na slobodan pristup informacijama. Od, izvesno, više hiljada prekršaja zakona, do sada nijedan nije imao za konsekvencu kaznu izrečenu u prekršajnom postupku koji bi bio pokrenut od strane nadležnog ministarstva. Istina, pre izvesnog vremena prvi put je jedan sudija za prekršaje, zbog povrede prava na pristup informacijama, izrekao kaznu odgovornom licu, ali u postupku pokrenutom ne od strane nadležnog ministarstva, već od strane jedne uporne NVO.
Nisu lošija ilustracija ni podaci koji govore da organi vlasti u oko 90 odsto slučajeva pravo na pristup informacijama krše ne tako što se, makar i neosnovano, pozivaju na neki od zakonom predviđenih osnova za ograničenje prava, nego tako što potpuno ignorišu zahteve, iako je ćutanje administracije u primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama ne samo nedopušteno, nego i kažnjivo.
Nesporno, mnogo je problema u ostvarivanju, odskora Ustavom zajamečnog, prava na pristup podacima u posedu vlasti. Ali, fenomen "pristupa podacima" u posedu organa vlasti nije zanimljiv samo u kontekstu ljudskih prava. On ima još jednu izuzetno zanimljivu dimenziju. Nisam slučajno na samom početku spomenuo Dan borbe protiv korupcije, koji je ostao u senci svog velikog brata, Dana ljudskih prava. Jer, taj 9. decembar je prilika da se podsetimo i na to da smo još odavno usvojili Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije, ali da nam ni cela godina nakon toga nije bila dovoljna da donesemo akcioni plan, nužan za njenu realizaciju. Uključili smo se u sve antikorupcijske inicijative (GRECO, PACO...). Izmenili smo i mnoge zakone. I na represivnom planu, naročito u poslednje vreme, bilo je spektakularnih policijskih akcija koje bi, uz uslov da budu potvrđene odlukama pravosudnih organa, mogle dati krupne rezultate. I pored svega toga, na svetskom Indeksu percepcije korupcije nalazimo se, sa Surinamom i Gabonom, na deobi 90-92. mesta, sa zabrinjavajućom ocenom 3.00. Ona govori o korupciji koja je sistemski problem i koja je van kontrole.
U Sloveniji ili Slovačkoj, na primer, nema ni izbliza takvih spektakularnih policijskih akcija. Nisu usvojile ni sve dokumente koje mi jesmo, Slovenija čak ni famoznu Konvenciju UN protiv korupcije. Ipak, na svetskim ranglistama korupcije stoje neuporedivo bolje od nas. Dan borbe protiv korupcije bio je dobra prilika da se zapitamo da li sa tim ima neke veze razlika između njih i nas, s obzirom na uvažavanje antikorupcijske uloge javnosti i da konstatujemo da su ove zemlje, uspostavljajući preglednost poslovanja vlasti, i afirmišući slobodan pristup informacijama, izgradile efikasne preventivne antikorupcijske mehanizme. Manje uspešnim, ponudile su "recept" koji im je veoma potreban. Bilo bi glupo i neodgovorno ne iskoristiti ga. Autor je poverenik za informacije
