Izvor: Politika
Ustavni zakon i „pravo na obaveštenost”
Pobude na mala vrata
Da li se Ustavnim zakonom menja ranije iskazana volja zakonodavca da se funkciji poverenika za informacije obezbedi stalnost mandata?Antikorupcijske propise nije lako ni napisati ni doneti, a još teže je obezbediti njihovu primenu. Zbog toga prvo što pada na pamet kad neka antikorupcijska institucija ili zakon profunkcioniše, a pojave se pretnje da će se izmenom propisa podriti taj proces - jeste da se iza predložene izmene krije loša namera. Druga stvar koja često pada u oči jeste odsustvo smislenih obrazloženja potrebe za novim rešenjima. Nešto slično kao u aforizmu besmrtnog Viba: „koliko me rastuži poskupljenje, toliko me zasmeje objašnjenje”. Ustav i Ustavni zakon su pak ozbiljne stvari i ne bi trebalo da bude nedoumica ni o tome šta se njima htelo, a još manje šta u njima piše. Ipak, takve dileme postoje.
Aktuelni saziv Narodne skupštine je, naime, Ustavnim zakonom naložio sledećem novoizabranom parlamentu da u toku prvog zasedanja, između ostalog, „uskladi sa Ustavom zakone kojima se uređuju ostvarivanje prava građana na obaveštenost”, i „izabere organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost”. U Ustavnom zakonu se tako, pored organa koji su ustavne kategorije, našao i jedan koji je opisno određen. Da bi budući zakonodavac postupio po ovoj normi moraće prethodno da odgovori na nekoliko pitanja.
Najpre, šta je „pravo na obaveštenost”? Ustav je u istom članu (51) regulisao dve potpuno različite stvari. S jedne strane, svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja, a sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju. S druge strane, svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom. Naspram prvog prava stoji obaveza medija, naspram drugog, obaveza državnih organa.
Ovako postavljena obaveza medija nije, međutim, regulisana važećim propisima. Naprotiv, Zakon o javnom informisanju govori o slobodi, a ne obavezi medija da objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna. Naspram drugog prava („pristup podacima”) stoji obaveza državnih organa koja je već solidno uređena Zakonom o slobodnom pristupu informacijama.
Drugo pitanje koje se nameće je da li „organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost” već postoji? Budući da nova ustavna obaveza medija nije važećim zakonima kao takva određena - ne postoji ni organ koji prati njeno poštovanje, mada u izvesnoj meri to čini RRA kada vrši nadzor nad radom emitera. S druge strane, poverenik za informacije od javnog značaja, između ostalog, prati ostvarivanje prava na pristup informacijama.
Treće, da li Ustavni zakon nalaže usaglašavanje jednog ili više zakona? S obzirom na to da ima više zakona koji regulišu ustavno pravo na obaveštenost, proizlazi da više postojećih zakona treba dopuniti novim odredbama. Dok bi u Zakonu o javnom informisanju došlo do bitnih dopuna (unošenje obaveza medija), u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama opravdane izmene radi usaglašavanja sa Ustavom mogle bi biti isključivo jezičke prirode (npr. korišćenje izraza podaci umesto
Četvrto, da li Ustavni zakon nalaže izbor jednog ili više organa i kojih? Ustavni zakon nedvosmisleno koristi jedninu kada govori o „organu koji prati ostvarivanje prava građana na obaveštenost”. Međutim, koji je to organ?
Kao što smo videli, trenutno ne postoji organ koji prati ostvarivanje jednog dela tog prava (čl. 51. st. 1 Ustava), pa je najlogičnije tumačiti da je zakonodavac imao volju da se takav organ ustanovi (zakonom). Dakle, to bi bio organ nadležan da prati da li mediji istinito, potpuno i blagovremeno obaveštavaju građane o pitanjima od opšteg interesa. Taj organ bi birala Narodna skupština, a ko bi ga činio, kako bi se zvao i kakva bi ovlašćenja imao regulisalo bi se zakonom. Najlogičnije bi bilo da to bude, na zakonski nivo podignuto telo za praćenje poštovanja standarda novinarske profesije i da, shodno tome, članove predlažu novinarska udruženja, medijske asocijacije i sl. Na taj način, novi saziv skupštine bi ispunio svoju obavezu i ne bi bilo razloga da vrši ponovni izbor poverenika za informacije od javnog značaja.
Postoji, međutim, bojazan da bi budući saziv Narodne skupštine mogao da svoju obavezu razume tako da izmenama zakona treba stvoriti potpuno novi organ koji bi pratio ostvarivanje oba pomenuta ustavna prava, pri čemu je gotovo jedina zajednička nit ta dva prava činjenica da su se usled nemara ustavotvoraca našla u jednom članu najvišeg pravnog akta. Takav zamišljeni organ trebalo bi da bude kompetentan za praćenje ostvarivanja standarda jedne profesije (novinarske) i praćenje poštovanja procedura u državnim organima. Ovo je moguće učiniti, ali to bi bilo jednako logično i opravdano kao kada bi zajedno u jednom organu bili, na primer, Uprava za javne nabavke i sud časti Inženjerske komore.
Treća varijanta je da se narodni poslanici opredele da Ustavni zakon tumače kao da njegova odredba postavlja obavezu novom skupštinskom sazivu da izabere poverenika za informacije od javnog značaja. Ova opcija, za koju mnogi sumnjaju da je bila skriveni politički cilj norme Ustavnog zakona, predstavljala bi nasilje nad pravom iz sledećih razloga: a) pretpostavka za izbor novog poverenika je razrešenje postojećeg, a za tako nešto nisu utvrđeni na zakonu zasnovani razlozi; b) bio bi načinjen ničim opravdan presedan u smislu razrešenja i ponovnog izbora nosioca samo jedne od funkcija koje nisu izričito pomenute u Ustavu (takav izbor nije predviđen npr. za Savet RRA, Komisiju za hartije od vrednosti i dr.); v) tako bi bila izneverena ranije iskazana volja zakonodavca da se funkciji poverenika obezbedi stalnost u odnosu na promenu skupštinskog saziva (sedmogodišnji mandat); g) zakonodavac je imao mogućnost da poimenice navede u Ustavnom zakonu da treba izabrati poverenika, ali to nije učinio, pa treba tumačiti da mu to nije ni bila namera.
Dakle, ma koliko da su moguće skrivene i politički motivisane pobude tvoraca Ustavnog zakona, one na sreću nisu dovoljno vešto pretočene u taj propis. Tako je ostavljen prostor budućim narodnim poslanicima da činjenicu da je pravo na pristup informacijama ušlo u Ustav, ne iskoriste za narušavanje dostignutog nivoa ostvarivanja tog prava.Programski direktor „Transparentnost Srbija“ Nemanja Nenadić
