Izvor: "Politika"
Da li biste kaznili čoveka koji je odao tajnu, raskrinkavši svoje preduzeće koje je zatrovalo reku hemikalijama? Da li je veća šteta to što je prekršio kodeks preduzeća ili je veća korist to što je upozorio da je voda iz reke opasna po život? Na ova pitanja je u Srbiji teško naći odgovor pošto je ona jedna od dve-tri evropske države koje nemaju zakon o tajni.A praksa u Srbiji vas uči da ste budala ako otkrijete tajnu. Praksa pokazuje da je bolje da ne kažete da iz vaše klanice u radnje odlazi meso ludih krava ili zaraženo trihinelom, da lek koji prodaje vaša fabrika ima užasno štetna dejstva. Možete završiti na sudu zbog odavanja poslovne tajne, a pitanje je da li bi oni čije ste nepodopštine prijavili stigli i do istrage. Adekvatne zakonske zaštite za one koji bi da u interesu javnosti otkriju podatke koje je neko proglasio tajnom nema možda i upravo zato da taj „neko” ne bi došao pod udar zakona.
Dokaz prakse u Srbiji je jedan čovek, Vladan Vlajković koji od marta 2004. godine čeka da sud presudi da li je kriv što je napisao knjigu „Vojna tajna“. Protiv Vlajkovića je pokrenut postupak zbog krivičnog dela odavanje vojne tajne, mesec dana je proveo u zatvoru, a preostalih 400 primeraka knjige od 1000 odštampanih, koji nisu podeljeni, zaplenila je vojna policija. Ipak, knjiga se ubrzo našla na nekoliko veb-sajtova i svako je može tamo pročitati ili presnimiti i umnožiti. A može je prevedenu na engleski naći i u Haškom tribunalu u čije je spise uvrštena.
Javnost Srbije je zahvaljujući Vlajkoviću saznala da je vojna služba bezbednosti nezakonito pratila lidere opozicije Slobodanu Miloševiću, da je vojna oprema nezakonito korišćena za ometanje signala nerežimskih medija, da je vojno pravosuđe nezakonito pritiskano da sudi političkim protivnicima Miloševića. Tužiocu je tada palo na pamet da ne tuži one koji su kršili zakone, nego čoveka koji je na te nezakonitosti ukazao.
U međuvremenu ukinuti su vojni sudovi, i predmet „Vojna tajna” je prešao u nadležnost Okružnog suda u Beogradu. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, koji je izdavač knjige, više puta je bezuspešno tražio vraćanje zaplenjenog tiraža. Sonja Biserko, direktor, kaže: „Kada se Helsinški odbor interesovao za slučaj u sudu, rečeno nam je da je taj predmet spojen sa predmetom generala Momčila Perišić (odavanje vojne tajne službeniku ambasade SAD - naša primedba) i pošto je general optužen i u Hagu, domaći predmet je stavljen ad akta.”
Pošto nije bilo odgovora suda Odbor se konačno obratio Rodoljubu Šabiću, povereniku za informacije, za zaštitu prava i zatražio da on naloži Okružnom sudu da vrati knjige. Helsinški odbor u žalbi upućenoj, povereniku za informacije. tvrdi da dalje održavanje na snazi „privremene zaplene” (ne i zabrane) knjige predstavlja kršenje člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, kojim je zajamčena sloboda izražavanja. Odbor ukazuje i na stavove Evropskog suda za ljudska prava, pozivajući se na odluku ovog suda u predmetu „Observer” i „Gardijan” protiv Ujedinjenog kraljevstva, u kojoj je sud izrazio stav da, kada poverljive informacije jednom dospeju u javnost, prestaju da budu poverljive, pa je ograničavanje distribucije tih informacija nedopušteno i predstavlja povredu slobode izražavanja zajamčene Konvencijom. Odbor nije napisao, ali je jasno da bi se u slučaju da domaći sud potvrdi zaplenu knjige on žalio Evropskom sudu za ljudska prava koji bi zaplenu sigurno ukinuo.
Šabić kaže da poverenik za informacije nema ovlašćenja da stavlja van snage odluke suda, osim onih donetih po zahtevima za slobodan pristup informacijama. „Nezavisno od toga, smatram da je žalba Helsinškog odbora umesna i osnovana. Obratio sam se predsednicima Okružnog i Vrhovnog suda, s nadom da dele moje mišljenje, i da će preduzeti odgovarajuće mere. Srbija je u međuvremenu promenila Krivični zakonik i prihvatila Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. U svetlu te činjenice, stvari bi morale da izgledaju bitno drugačije nego ranije”, kaže Šabić.
Državnu tajnu ne mogu predstavljati podaci kojima se prikriva kršenje ljudskih prava ili izvršenje krivičnih dela, bitna je novost upisana u Krivični zakon. Šabić veruje da je Vlajković u „Vojnoj tajni” objavio dokumente koji su formalno nosili oznaku „tajna”, ali čija sadržina govori o nedopuštenim aktivnostima članova vojnog vrha. „Da li zato treba da odgovara? Posebno, u kontekstu činjenice da neki od onih o čijim nedopuštenim aktivnostima govore objavljeni dokumenti, ne odgovaraju ni za šta”, pita Šabić.
Ako naš krivični zakon sledi evropsku praksu, ako smo potpisali Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, zašto naši sudovi u slučaju „Vojna tajna” ne slede Evropu? Odnosno zašto Vlajković nema tretman Holanđanina V.V. Blufa, ako već tvrdimo da je Srbija Evropa? Bluf je objavio poverljive podatke iz rada tajnih službi Velike Britanije i Holandije. Kada su, i pored zabrane distribucije, informacije dospele u javnost, Sud je našao da dalje ograničavanje distribucije predstavlja povredu člana 10. Konvencije.
Šabić tvrdi: „Ove odluke su kamen temeljac stava koji bi morali da uvažavaju svi potpisnici Evropske konvencije. Reč je o stavu koji kaže da tajni podaci prestaju to da budu onda kada jednom dospeju u javnost, i u takvom slučaju njihova distribucija se ne sme ograničavati, a oni koji distribuciju vrše ne mogu snositi sankcije. U svetlu tog stava i činjenice da je u ovom trenutku moguće čitati knjigu i umnožavati sa više veb-sajtova, domaćih i stranih, nameće se zaključak da održavanje na snazi 'privremene zaplene' knjige 'Vojna tajna' ne samo da gubi faktički smisao, već predstavlja povredu slobode izražavanja“.
Kada bi naši sudovi sudili kao evropski, ne bi se, kako kaže Šabić, „često susretali sa situacijama da se iza tajne krije svašta, od nesposobnosti, preko neodgovornosti, do kriminala i korupcije”.
Tada ni Vlajković ne bi zbog neizvesnosti presude imao nemiran san, nego bi nespokojni bili oni na čije je kršenje zakona i ljudskih prava on ukazao. Ali, ukazujući na činjenicu da su insajderi, ili kako ih još zovu „duvači u pištaljku”, otkrili mnoge krupne kriminalne i korupcionaške afere u svetu, Šabić misli da treba da sledimo veliki broj zemalja koje su zakonima predvidele izričite garancije za ovakve ljude. A to su garancije koje isključuju bilo kakvu odgovornost.
Problem je, međutim, što još nijedno društvo nije izmislilo automatsku garanciju za nesavesno postupanje zaštitnika društva. Da je zaštitnik društva, kao što po definiciji treba da bude, tužilac je trebalo da pokrene postupak protiv onih koje je Vlajkovićeva „Vojna tajna” razotkrila. Dok takav postupak ne bude pokrenut svako će moći da dokazuje da je zaplenom „Vojna tajne” trebalo sakriti ono što je „Vojna tajna” otkrila. Istoj nameni služi i održavanje „privremene zaplene”.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 23.10.2006.]
