Izvor: Politika
Politika - Strane investicije i javnost podataka
Servilne tajne
Ima, nažalost, mnogo „ulagača” čiji je interes da ulaganje realizuju samo pod ekstra povoljnim uslovima. To je često moguće jedino kroz mutne, korupcionaške aranžmane
Svako ima pravo da zna da li organ vlasti poseduje određenu informaciju od javnog značaja, kao i pravo da mu se ta informacija učini dostupnom. Ova parafraza sadržine člana 5 našeg Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, nedvosmisleno govori da se on zasniva na jednoj izrazito demokratskoj i liberalnoj koncepciji.Nije u suprotnosti s tom koncepcijom, već opravdano i nužno to što su utvrđeni i uslovi pod kojima se može ograničiti, odnosno odbiti, slobodan pristup informacijama. Ne moramo ih sve nabrajati, dovoljno je reći da su prilično brojni. Slobodan pristup informacijama nikada nije apriorno isključen, jer u svakom konkretnom slučaju ograničenje je moguće samo kada je to stvarno potrebno radi zaštite interesa, koji je u konkretnom trenutku važniji od interesa javnosti da bude obaveštena.
Verovatno najveća vrednost Zakona je u tome što nudi realnu šansu da građani, mediji, javnost uopšte, aktivnim korišćenjem slobodnog pristupa informacijama uspostave važan mehanizam demokratske kontrole vlasti i efikasno sredstvo u borbi protiv korupcije. Zato je Zakon, neminovno, u sukobu sa starim konzervativnim tumačenjem odnosa vlasti i javnosti i, u još većoj meri, sa specifičnim „političkim” i „komercijalnim” interesima pojedinaca i grupa. Nije slučajno što se zahtevi za slobodan pristup informacijama svakodnevno suočavaju s različitim oblicima otpora, počev od grubog i nekulturnog odbijanja, preko ignorisanja, do toga da se tražene informacije neopravdano pokrivaju velom „tajne”, službene, poslovne ili državne. Kao poverenik za informacije više puta sam bio u prilici da dajem nalog da se javnosti učine dostupnim podaci koji su oglašeni kao tajni.
Ali, iako često svedok izuzetne maštovitosti u izboru sredstava za prikrivanje informacija, bio sam veoma iznenađen idejom da se jednim predlogom zakona, ne samo ograniči ili oteža, nego potpuno eliminiše slobodan pristup informacijama u jednoj izuzetno važnoj oblasti. Upravo aktuelnim Predlogom zakona o stranim ulaganjima, u članu 28. stav 3, predviđeno je da su sve informacije, koje potiču iz komunikacije stranog ulagača s republičkim, pokrajinskim i lokalnim organima – poverljive. Dakle, sve, bez obzira da li za to ima osnova ili ne. A, kako to, izgleda, nije dovoljno, u narednom, stavu 4, predviđeno je da „informacije o stranom ulaganju nisu dostupne za javnost u smislu Zakona kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja, bez saglasnosti stranog ulagača”.
Ovim bi se primena jednog zakona Republike Srbije stavila u zavisnost od volje svakog pojedinog stranog ulagača, a stranim pravnim ili fizičkim licima dalo bi se više prava nego domaćim. Republika Srbija koja, čak i strancima, uz pretpostavku ispunjenja određenih uslova, omogućava pristup informacijama koje nose oznaku poverljivosti, istovremeno bi svojoj javnosti, u vezi sa stranim ulaganjima – to potpuno uskratila. Nije sporno da se informacijama o stranim ulaganjima, kad je potrebno, može obezbediti odgovarajući stepen poverljivosti, ali gornja granica za ograničenje pristupa javnosti ne može biti iznad one koja važi za ostale. U protivnom, neizbežne su neprijatne asocijacije na preteranu, gotovo polukolonijalnu servilnost.
Mistificira se navodni interes stranih ulagača da sva njihova postupanja budu nedostupna javnosti. Pravi, korektni ulagači nemaju mnogo tajni, po pravilu nastupaju u skladu sa opštepoznatim uslovima, i često ulažu, odnosno kupuju i pred kamerama.
Ima, nažalost, mnogo „ulagača” čiji je interes da ulaganje realizuju samo pod ekstra povoljnim uslovima. To je često moguće jedino kroz mutne, korupcionaške aranžmane. Potpuno isključenje mogućnosti pristupa javnosti informacijama o svim, od lokalnih do najkrupnijih, privatizacionih ili koncesionih pravnih poslova, samo zbog toga što u njima učestvuje „stranac”, uključujući i firme sa Kajmanskih, Devičanskih i drugih ostrva, sa vlasnicima čija se prezimena uglavnom završavaju na – ić, objektivno predstavlja stimulans za takve aranžmane. A, od iznosa kojima se izražava korist, odnosno šteta koju oni donose, moglo bi se zavrteti u glavi i mnogo bogatijim od nas.
Imati liberalan Zakon o slobodnom pristupu informacijama, a istovremeno odredbama drugih zakona dovoditi u pitanje, pa i anulirati ostvareni nivo slobode pristupa informacijama, ne bi bilo samo neprincipijelno i licemerno, nego i veoma štetno i opasno. O tome bi se, u postupku razmatranja Predloga zakona o stranim ulaganjima, moralo voditi računa.
Poverenik za informacije
Rodoljub Šabić
