Izvor: Politika
Politika - Ljudska prava i pravni poredak
Kad je tajna nedopustiva
Državna i službena tajna ne mogu biti podaci ili dokumenti koji su upravljeni na teške povrede osnovnih prava čoveka
Prilagođavanje našeg pravnog poretka standardima EU je ozbiljno opterećeno uticajem jedne „koncepcije“, koja suštinu tog procesa radikalno redukuje i tretira kao nešto što se, gotovo isključivo, odvija u normativnoj sferi, zapostavljajući, pri tom, to da mu jedino realni efekti mogu dati pravi smisao. Brzo usvajanje ogromnog broja zakona i međunarodnih dokumenata nedopustivo često nema ne samo željene, nego ni minimalne realne efekte, ili se na njih čeka veoma dugo.Pre više od četiri i po godine u Beogradu je zaplenjen tiraž jedne knjige, a njen autor osumnjičen je da je izvršio krivično delo odavanja vojne tajne i pritvoren. Knjiga je, u stvari, zbirka dokumenata sa različitih sednica nekadašnjeg vojnog vrha naše zemlje, koji su, po običaju, nosili oznaku najvećeg stepena poverljivosti, pa se s razlogom i zvala „vojna tajna“. Sadržina objavljenih dokumenata govori da se vojni vrh, uz aktivnosti koje se od njega mogu očekivati, bavio i aktivnostima koje su, zapravo, teške povrede ljudskih prava i, razume se, ozbiljna krivična dela.
Krivični postupak nije se za četiri godine praktično ni pomerio od početka. Autor je sada na slobodi, ali je još uvek formalno osumnjičen, a tiraž knjige je zaplenjen.
Interesantna je paralela koja se može povući u odnosu na drugi, u svetu mnogo poznatiji, slučaj „Ketrin Gan“. Službenica „General Communications”, firme koja je radila za potrebe britanske vlade, pre nekoliko godina je, između savesti i obaveze čuvanja tajne, izabrala prvo i dobro protresla svetsku javnost. Tajne dokumente o „mutnom“ planu vlada Velike Britanije i SAD da radi „pripremanja“ uslova za izglasavanje rezolucije Saveta bezbednosti UN o intervenciji u Iraku, prisluškuju i diplomatske predstavnike svojih bliskih saveznika, stavila je na raspolaganje javnosti. I pored potresa i blamaža koji su gotovo doveli u pitanje izglasavanje pomenute rezolucije, događaj nije imao i krivičnopravne konsekvence. Katarina Gan je bila optužena za odavanje državne tajne, ali su usledile žestoke reakcije javnosti, koja je smatrala da vlast nema pravo da „tajnom“ prikriva nedopuštene aktivnosti, pa ni da goni onog ko takvu tajnu otkrije. Epilog je bio odustajanje tužioca od krivičnog gonjenja.
Naše javno mnjenje, znamo, nije baš evropsko. Utoliko je važnije šta je sa promenama u pravnom poretku, odnosno efektima tih promena.
U međuvremenu, dobili smo novi Krivični zakonik i ratifikovali Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Od dva tako važna akta s pravom se očekuju i značajni realni efekti. Za ocenu tih efekata, za ilustraciju odnosa između normativnog i realnog, zanimljive su i situacija autora „Vojne tajne“, i ona u kojoj je njegova knjiga.
Protiv autora je u toku postupak zbog odavanja vojne tajne. To što je novim KZ konačno potvrđen princip da državna i službena tajna ne mogu biti podaci ili dokumenti koji su upravljeni na teške povrede prava čoveka i prikrivanje krivičnih dela, za taj postupak je, za sada, irelevantno.
I pored četvorogodišnje „privremene“ zaplene knjige, informacije koje ona sadrži su dostupne javnosti. I sasvim laganom šetnjom po Internetu knjiga se može naći na više veb-sajtova. Evropski sud za ljudska prava je još pre desetak godina u sporu časopisa „Bluf“ protiv Holandije, u vezi sa zabranom objavljivanja informacija, pod sličnim okolnostima, izrazio stav koji i danas ima fundamentalan značaj. Sud je stao na stanovište da kad tajne informacije jednom dospeju u domen javnosti prestaju da budu tajne i nema osnova da se ograničava njihovo objavljivanje. Je li za nekog sporno da prihvatanje Evropske konvencije nužno znači i prihvatanje nadležnosti Evropskog suda za ljudska prava, njegovih odluka i stavova?
Tim stavovima, a pre njih, razume se, članom 10. Evropske konvencije, utvrđene su čvrste i široke garancije za slobodu izražavanja. Te garancije znače da svako ima pravo na slobodu izražavanja i slobodu primanja i prenošenja informacija, bez mešanja javne vlasti. Izuzetno, to mešanje (uslovi, ograničenja, zabrane i kazne) dopušteno je, ali samo uz pretpostavku istovremenog, kumulativnog ispunjenja tri uslova. Prvi je da mogućnost mešanja - zabrana, ograničenje ili kazna, bude predviđena zakonom. Drugi, da mešanje za cilj ima zaštitu legitimnih, Konvencijom predviđenih vrednosti. Treći, da je, sa stanovišta demokratskog društva, to mešanje neophodno.
Treći uslov se kod nas, sasvim očigledno, najteže shvata. Možda se problem da se uvek prepozna kada je, sa stanovišta demokratskog društva, tajna neophodna, može objašnjavati i pravdati odsustvom demokratske tradicije. Međutim, ničim se ne može pravdati odsustvo spremnosti da se prepozna kada je, sa istog stanovišta, tajna nedopustiva.
Poverenik za informacije
Rodoljub Šabić
