Izvor: Politika
Politika - Zaštita ljudskih prava u svetu i kod nas
Jača lupa za političare
Za razliku od privatnog lica, političar se neumitno i svesno izlaže analizi svake svoje reči i svakog svog dela, kritici novinara i cele javnosti
Događaji, koji su u poslednjih nekoliko sedmica bili povod neuobičajenog broja žestokih reakcija novinarskih ili medijskih asocijacija, ukazuju na probleme koji nemaju samo pojedinačni, nego i opšti značaj. Najveći publicitet je, s razlogom, dobio jedinstven događaj u našoj praksi ostvarivanja slobode izražavanja – naš građanin je, pozivajući se na povredu te slobode, zajamčenu članom 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, tražio i dobio zaštitu Komiteta za ljudska prava UN.Ovaj Komitet je početkom novembra 2005. godine zauzeo stav da je pravnosnažnom presudom našeg suda, kojom je novinar osuđen za uvredu, povređena sloboda izražavanja. Sada je naša država obavezana da anulira presudu, izvrši restituciju kazne i troškova, plati naknadu štete za povredu prava i da o preduzetim radnjama obavesti Komitet.
Specifičnu, paradoksalnu ili apsurdnu notu ovom slučaju daje to što je, ovih dana, isti novinar suočen sa popisom imovine, radi prinudnog plaćanja kazne po sličnoj presudi.
Sloboda izražavanja ima izuzetan značaj za svako, a pogotovo za tranziciono društvo. Nije preterano reći da su ostvarivanje ljudskih prava uopšte, a slobode izražavanja posebno, bitni parametri kvaliteta demokratske tranzicije u jednoj zemlji. Naravno, budući da je reč o fenomenu koji je odavno prerastao nacionalne granice, kriterijume za ocenu kvaliteta treba tražiti, pre svega, na međunarodnom planu, posebno u praksi međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Među njima su pomenuti Komitet UN i, za nas posebno interesantan, Evropski sud za ljudska prava, kome se građani Srbije sve češće obraćaju.
Ključne reči u slučaju o kome govorimo – „uvreda” političara, javna kritika i štampa – upućuju na bar dva važna pitanja.
Prvo, da li postoji nesklad između stavova međunarodnih institucija za zaštitu prava i stavova iz naše nacionalne prakse, kada je reč o ograničenju prava na slobodu izražavanja putem štampe, zbog povrede časti i ugleda drugih lica, naročito političara?
Polazeći od toga da se „zaštita časti i ugleda” često (zlo)upotrebljava za ograničavanje slobode izražavanja putem štampe, međunarodne institucije su, toj slobodi, kroz praksu, obezbedile vrlo visok stepen zaštite. Još daleke 1986. u već gotovo legendarnoj odluci Evropskog suda, donetoj u predmetu Lingens protiv Austrije, na zahtev austrijskog novinara, osuđenog zbog vređanja kancelara Bruna Krajskog, sud je izrazio sledeći stav: „Sloboda štampe pruža javnosti jedno od najboljih sredstava za otkrivanje i formiranje mišljenja o političkim vođama. Sloboda političke debate je u samoj srži koncepta demokratskog društva. Granice prihvatljive kritike su, shodno tome, šire u odnosu na političara nego na privatno lice. Za razliku od privatnog lica, političar se neumitno i svesno izlaže analizi svake svoje reči i svakog svog dela, kritici novinara i cele javnosti i u tome mora pokazivati veći stepen tolerancije.”
Na osnovu ovakvog shvatanja, sud je stao na stanovište da u javnoj kritici novinar imao pravo da označi Krajskog kao „nemoralnog, nečasnog, oportunistu najniže vrste”, a da zato ne bude izložen nikakvim sankcijama. Ova i mnoge slične odluke koje su usledile, afirmisale su stav da se za iznete vrednosne ocene ne može odgovarati i da se njihova istinitost ne mora dokazivati. Može se dokazivati samo istinitost iznetih činjenica, ali i u tim slučajevima novinar može da se odbrani „iskrenom namerom”, dokazom da je imao razloga da veruje u tačnost činjenica koje je izneo.
Da li je naša stvarnost u skladu sa ovim standardima? Za početak, dobro je što možemo da konstatujemo da su izmenama krivičnog zakonodavstva učinjeni neki ozbiljni koraci u pravom smeru. Posebno eliminisanjem decenijama prisutne posebne, oštrije krivično-pravne zaštite političkih funkcionera, što je sa stanovišta međunarodnih standarda, naravno, neprihvatljivo.
Ostale su dileme da li je trebalo radikalnije ići ka potpunoj dekriminalizaciji klevete i uvrede, ali su evidentni i primeri promena u kaznenoj politici, takođe u željenom smeru. Naravno, bez obzira na rezultate još nismo na nivou evropskih standarda. I na zakonodavnom i na pravosudnom planu treba ulagati napore da se raskorak smanji. Ako to ponekad bude i pod pritiskom odluka, npr. Evropskog suda za ljudska prava, budući da se to dešava i zemljama sa znatno dužom demokratskom tradicijom, to ne treba doživljavati kao tragično, već kao korisno.
Upravo to potencira značaj drugog pitanja. Da li smo kao zemlja spremni da u vezi sa eventualnim odlukama, npr. Evropskog suda za ljudska prava, reagujemo na način kakav se od svakog člana međunarodne zajednice, tim povodom, očekuje? Nesporno je da nismo. Nesporno, jer ni deset meseci posle pomenute odluke Komiteta UN, nijedna od obaveza naše države nije izvršena, jer za neke nisu stvorene pravne, a za neke faktičke pretpostavke. Treba to učiniti bez odlaganja, a nesporno je i da sledeću sličnu odluku ne smemo dočekati na isti način.
Poverenik za informacije
