Izvor: Politika
PET GODINA ARHUŠKE KONVENCIJE
Pravo na istinu
Javnost ima pravo da neke informacije zna iako ih posebno ne traži, a vlast je dužna da joj to obezbedi
Malo je međunarodnih pravnih dokumenata koji se odnose na slobodu pristupa informacijama, koji imaju tako veliki značaj kao Arhuška konvencija. Pravo građanina da bude informisan ova konvencija stavlja u funkciju zaštite drugog fundamentalnog prava - prava na život u zdravoj sredini i uspostavlja mehanizam za efikasno ostvarivanje oba prava.
Proteklo je pet godina od stupanja na snagu ove konvencije. Potvrdilo se, pri tom, da je Margot Valstrom, komesar EU za zaštitu životne sredine, bila u pravu rekavši tom prilikom „biće potrebno mnogo vremena”. Vreme, naravno, nije proteklo uludo. Broj država koje su se obavezale na poštovanje konvencije, udvostručen je. Pravo javnosti da zna sve što je od značaja za životnu sredinu i efikasna zaštita ovog prava je nešto što niko u modernom svetu ne dovodi u pitanje. Istovremeno, ima i mnogo problema s ostvarivanjem tih principa u svakodnevnom životu. Ipak, najbitnije je to da više nikom ne pada na pamet da njihovo neostvarivanje brani načelnim razlozima, već to objašnjava, teže ili lakše prihvatljivim argumentima materijalne, logističke i slične prirode. Takvih razloga kod nas ima bezbroj.Inače, nije me pomenuti „jubilej” konvencije, već zanimljivo pismo koje sam dobio iz jedne lokalne televizije navelo da se, više nego obično, pozabavim sadržinom dokumenta iz Arhusa. Pomenuta televizija je u pismu markirala jedan zaista zanimljiv događaj.
Ukratko, rezultat njihovog traganja za informacijama, razume se, uz pozivanje na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, jeste pribavljanje dvadesetak dokumenata koji sadrže krajnje indikativne podatke o stanju životne sredine u njihovom gradu. Dokumenti potvrđuju da proizvodnja medikamenata ima za posledicu ozbiljno zagađenje vazduha etilen-oksidom, zagađenje koje je nekada čak i 6.000 puta veće od dozvoljenog!
Objavili su ove dokumente i svoje sugrađane upoznali s njihovom alarmantnom sadržinom. Organizovana je, istim povodom, i javna tribina. Sva je prilika da je to što se desilo bio direktan povod da proizvođač medikamenata objavi da obustavlja proizvodnju dok ne instalira novu opremu čija će primena eliminisati emisiju štetnog gasa.
Ako zaista bude tako, onda će ovaj događaj biti okončan na pravi način. Ali, i pod tim uslovom, ostaće upozorenje na neke stvari važne ne samo za sredinu u kojoj se ovaj događaj zbio, već i za bilo koju drugu. Naime, dokumenti, koji su u ovom slučaju pribavljeni, nisu od juče. Neki od njih potvrđuju da se životna sredina na ovaj način zagađuje godinama. Zato se s pravom nameće pitanje: šta bi bilo da te dokumente niko nije tražio? Najverovatniji odgovor na ovo pitanje snažno potencira potrebu ostvarivanja jedne savremene koncepcije slobodnog pristupa informacijama, koja svoje osnove ima i u Arhuškoj konvenciji. Pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja je kompleksno pravo. S tim u skladu, prava na informacije od javnog značaja i obaveze vlasti koje su u korelaciji s tim pravima mogu biti i pasivna i aktivna. Nije, dakle, sporno da građani i javnost imaju pravo da traže određene informacije i da vlast ima obavezu da ih daje. Ali, ne sme biti sporno ni to da javnost ima pravo da neke informacije zna iako ih posebno ne traži, a vlast je dužna da joj to obezbedi.
Bar za informacije o ugrožavanju životne sredine to je apsolutno nesporno. A više je nego očigledno da nije tako. Minimum korektnog odnosa prema jednom od najosnovnijih ljudskih prava, pravu na zdravlje i na život u zdravoj sredini, nalaže odgovornima da stanje promene. Ogromna većina građana, bez obzira da li su iz Bora, Pančeva, Majdanpeka, Smedereva, Vršca ili iz nekog drugog, verovatno samo privremeno manje ugroženog, grada to od njih, s pravom, očekuje.
