Godinu i po dana borbe za javnost

Izvor: Glas javnosti

Intervju: Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja

Godinu i po dana borbe za javnost

Mislim da je jako dobro to što broj građana koji traži informacije od javnog značaja raste. To pokazuje da su građani svesni prava, kaže Šabić    

Institucija poverenika za informacije od javnog značaja je nešto potpuno novo u našoj zemlji. I nešto što je u velikoj meri različito od mentaliteta naših državnih činovnika, koji smatraju da je sve tajna i da novinari i javnost ne smeju da saznaju ništa što oni ne žele da saznaju. Ipak, poverenik Rodoljub Šabić već godinu i po dana radi na tome da se stvari promene.

- Zakon je stupio na snagu novembra 2004. godine i ovo je 18. mesec kako radimo. Na pitanje kako sam zadovoljan, odgovoran je jasan. U jednom delu vrlo zadovoljan, u drugom potpuno nezadovoljan.

Šta to znači?

Mislim da je jako dobro što broj građana koji traži informacije od javnog značaja raste. I to raste brzo. To pokazuje da su građani svesni prava koje su dobili i svesni šanse za korišćenje tog prava.

A šta nije dobro?

Ono što nije dobro je činjenica da većina problema koje sam anticipirao odavno ne samo da nisu rešeni već postaju sve teži. Glavni je pitanje nadzora nad primenom zakona i odgovornost za njegovo kršenje. Prema važećem zakonu, nadzor obavlja Ministarstvo za kulturu. Ono ni u trenutku kada je zakon usvojen, a ni danas, nema potrebne kadrovske potencijale za rad. Posledica te činjenice je da nadzora i nema. A ako nema nadzora, nema ni prekršajne odgovornosti. Meni je svejedno koje će ministarstvo da obavlja nadzor - prvo, drugo, treće ili četvrto. Ali je potpuno jasno da nadzor i postupak prekršajne odgovornosti neko mora da vodi i pokreće jer će u protivnom ta priča početi sve više da se širi. Nema odgovornosti, pa će se mnogi pitati zašto ga ne bi kršili.

Šta je drugi problem?

Drugi veliki problem, koji je hronični problem, u stvari je odsustvo organizovanog programa edukacije. Naš prosečan činovnik i predstavnik vlasti nema predstavu o tome da je u načelu svaka informacija dostupna javnosti. A to zaista piše, i to ne u japanskom, već u našem, srpskom, zakonu. Ja sam dao jednu formalnu inicijativu da se izmeni uredba o polaganju državnog ispita. Moderan činovnik mora da zna da ima obavezu da komunicira s javnošću i da ima obavezu da građanima obezbedi pristup informacijama. Zasada nema odgovora.

Koliko ste vi radili na edukaciji činovnika i organa vlasti?

Ono što mogu da kažem sa zadovoljstvom je da su poverenik i njegova služba vodili ekstenzivnu kampanju edukacije, usmerenu i na građane, i na medije, ali pre svega na ljude iz organa vlasti. U saradnji s misijom Oebsa u SCG i velikom grupom nevladinih organizacija sproveli smo nekoliko programa edukacije. Mogu reći da su programom obuhvaćeni kadrovi u osamdesetak opština, što je mnogo s jedne strane, ali što je, očigledno, potpuno nezadovoljavajuće.

Često se priča da bi informacije trebalo da budu dostupne javnosti. Ipak, da li bi baš sve treba da bude dostupno?

Ni u jednoj normalnoj zemlji nisu javnosti dostupne sve informacije. Nema ni najotvorenije zemlje u kojoj je to moguće. Zakon tu činjenicu maksimalno uvažava. I u članu devet izričito se nabrajaju situacije u kojima se pristup informacijama ograničava. Počev od otkrivanja i gonjenja počinioca krivičnih dela, vođenja sudskih procesa, preko razloga nacionalne bezbednosti, narodne odbrane, razloga zaštite privatnosti, pa do onoga što uobičajeno zovemo tajnom, državnom, službenom ili poslovnom.

Otvaranje dosijea državne bezbednosti je nešto što se redovno spominje. Šta će biti s tim?

Naravno, to pitanje je u direktnoj vezi s postojanjem komplementarnih propisa za primenu zakona. Bar tri fundamentalna bi trebalo da postoje. Konkretno, nemamo zakon o tajnama, već jednu šumu neuređenih propisa i priličan haos na tom prostoru. Nemamo zakon o zaštiti čoveka kao ličnosti ili o privatnosti. I treće, nemamo zakon o pristupanju dosijeima. Bilo je nekih najava, bilo je nekoliko pokušaja u parlamentu da se on donese. Bilo je i nekih zvaničnih informacija iz BIA-e da oni pripremaju zakon o postupanju sa dosijeima. Zasada nema ničega, ali trudimo se da se to promeni.

BIA NE DA PODATKE

Bezbednosno-informativna agencija još nije dostavila podatke o broju prisluškivanih građana u 2005. godini, koje je zatražila Inicijativa mladih za ljudska prava. BIA je obavezna da te podatke dostavi nakon što je Vrhovni sud Srbije u utorak odbacio njenu tužbu protiv rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja Srbije Rodoljuba Šabića i naložio agenciji da u roku od tri dana dostavi informacije o prisluškivanju građana.

- Ukoliko ne ispoštuju rok, Inicijativa mladih za ljudska prava ima pravo da od Vlade Srbije traži da se obezbedi izvršenje postupka - kaže Rodoljub Šabić.

ŠEST ZAPOSLENIH

Koliko ljudi radi u službi poverenika za informacije od javnog značaja i šta vi mislite koliko bi vam ljudi bilo potrebno?

Služba poverenika ima ukupno šestoro ljudi. Prema aktu, mogla bi da ima 21. U budžetu postoji novac obezbeđen za angažovanje novih ljudi, ali tih ljudi nema jer poverenik nije dobio prostor. Tako je ne najveći, već jedini problem nešto potpuno trivijalno za jednu državu - nedostatak prostora. Zato me taj problem i nervira.

A. Ivanović