Danas
Danas - Zašto nam je potreban savremeni zakon o tajnama
Slučaj Katarine Gan
Pre tri godine, početkom 2003, Katarina Gan, službenik Dženeral Komjunikejšna, firme koja je prikupljala i analizirala podatke za potrebe Vlade Velike Britanije, birajući između obaveze prema poslodavcu i obaveze prema savesti, izabrala je ovo drugo i učinila nešto što je tada dobro potreslo međunarodnu javnost. Došla je u posed dokumenta koji je govorio o postojanju plana vlada Velike Britanije i SAD da prisluškuju diplomate iz zemalja koje su imale svoje predstavnike u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Smatrala je svojom obavezom da upozna javnost sa ovim i dokument je prosledila novinarima. Javnost je bila šokirana, vlade dve velike sile bile su izložene blamaži, u značajnoj meri uzdrman je i odnos javnosti prema onom što je bio osnovni racio mutnih aktivnosti, nastojanje dveju sila da Savet bezbednosti izglasa Rezoluciju protiv Iraka. Katarina Gan je, zbog odavanja državne tajne, optužena za špijunažu. Ipak, početkom 2004. optužba je povučena.Slučaj Katarine Gan otvara mnoga pitanja, značajna za ostvarivanje ideja kao što su sloboda pristupa informacijama, demokratska kontrola vlasti, otvoreno društvo.U našim uslovima za razmišljanje o ovim idejama, na sreću ili pre nažalost, nisu potrebni primeri iz tuđe prakse kakav je, recimo, slučaj Katarine Gan. Imamo mi i svoje, ništa manje indikativne, naprotiv.
Kod nas je pre nekoliko godina Vladan Vlajković, bivši podoficir Vojske Jugoslavije, objavio knjigu "Vojna tajna". Knjiga uglavnom sadrži stenografske beleške sa zatvorenih sastanaka kolegijuma Generalštaba iz perioda od početka napada NATO na SRJ do avgusta 2001. Sadržina tih dokumenata ukazuje, pored ostalog, i na to da se vojni vrh bavio i aktivnostima, kao što su ometanje medija, progon novinara, tajno praćenje i prisluškivanje i slično.
Vlajković je osumnjičen za odavanje vojne tajne. Bio je uhapšen i potom pušten, ali je njegova knjiga još uvek zaplenjena, a, za razliku od Katarine Gan, postupak protiv njega nije obustavljen.
Ovaj slučaj otvara mnoštvo pitanja političkog, moralnog, etičkog ili pravnog značaja. Za ovu priliku iz tog mnoštva, kao posebno aktuelna, mogli bismo izdvojiti dva.
Prvo, da li se svaki dokument, koji je dobio status tajne na osnovu odluke nadležnog državnog organa, zaista može smatrati tajnim. Naročito, ako taj status služi zato da bi se prikrilo ili sprečilo otkrivanje nezakonitog postupanja same vlasti? I drugo, da li ljudi koji "probiju" takvu tajnost, zbog toga mogu, odnosno treba da snose konsekvence?
U vezi sa prvim pitanjem, nužna pretpostavka je uvažavanje činjenice da tajne opravdano postoje i u najotvorenijim društvima. Jednostavno, postoje situacije kada je potrebno i opravdano, bar za izvesno vreme, ograničiti pristup javnosti nekim informacijama.
Ono što je bitno, to je činjenica da tajna, odnosno status poverljivosti, treba da obezbeđuje stvarni, realni, a ne pretpostavljeni ili imaginarni interes, i to interes koji je u konkretnoj situaciji pretežan u odnosu na interes javnosti da zna. U tu svrhu, u međunarodnoj, uporednoj praksi pristupa informacijama odavno je afirmisan stav da zakonom utvrđeni razlozi za ograničenje pristupa javnosti ne deluju automatski. Oni samo daju mogućnost da se pristup informacijama ograniči, i to pod pretpostavkom ispunjenja uslova iz, za tu svrhu ustanovljenog, "trodelnog testa". Dakle, pristup informacijama ograničiće se ako su kumulativno ispunjena tri uslova. Prvo, ako se to čini radi zaštite nekog od u zakonu nabrojanih interesa (čl. 9, 13 i 14 Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja); drugo, ako bi usled pristupa javnosti taj interes bio ozbiljno povređen i treće, ako je, po merilima demokratskog društva, neophodno uskratiti pristup informaciji.
Tajna, dakle, treba da bude ozbiljna stvar. Ona treba da je u funkciji zaštite važnih, priznatih društvenih interesa, a ne u funkciji slepog tradicionalizma, konzervativizma i gluposti. Naše zakonodavstvo i posebno praksa, često nisu s tim u skladu. To je moguće ilustrovati gotovo banalnim primerima. Jelovnici u vojničkim kantinama koji nose oznaku poverljivosti. Tajne cene brašna ili pekmeza u postupku nabavke prehrambenih proizvoda za određene potrebe. Službena prepiska trivijalne, ali ipak strogo poverljive sadržine. Poverljivi, a odavno najširoj javnosti poznati akti. Ili, čak poverljive pozivnice za javne priredbe. Na ne tako očigledan, ali zato mnogo dramatičniji način, na problem tajnosti ukazale su, na primer, "pancir", afera ili slučaj sa angažovanjem satelita za potrebe odbrane. Uostalom, i brojni drugi slučajevi javnih nabavki, odnosno raspolaganja državnim sredstvima, u kojima je pristup javnosti ograničavan sa pozivom na ovaj ili onaj interes.
Ali, umesto da licitiramo sa sitnijim ili krupnijim pojedinačnim primerima, bolje je da konstatujemo nekoliko stvari od opšteg značaja. Prvo, izuzetno je teško čak i utvrditi koliko propisa se kod nas bavi definisanjem tajne, odnosno poverljivosti. Umesto relativno jednostavnog i konsekventnog sistema normi imamo nekonzistentni konglomerat, često i kontradiktornih propisa. Drugo, pored problema sa utvrđivanjem prave sadržine pojma tajne, evidentan je i problem procedure. Teško je na pouzdan način utvrditi ko sve i po kom postupku može da da i daje određenoj informaciji status tajne. Treće, nemamo, čak ni u rudimentarnom obliku, mehanizam koji bi se na globalnom nivou bavio kontrolom ove sfere.
Kod ovakvog stanja stvari, i hipotetički i realno, moguće je da se određena informacija proglasi tajnom, samo zato da bi se prikrilo nedopušteno, odnosno nezakonito postupanje organa vlasti, odnosno nosilaca funkcija. Ovako nešto se, bar u demokratskom društvu, ne bi smelo tolerisati. Zato je jasno i kakav je odgovor na naše drugo pitanje. Oni koji su "probili" tajnost zato da bi ukazali na nezakonito i nedopušteno postupanje nekih koji su se iza te tajnosti krili, ne bi zbog toga smeli snositi nikakve negativne konsekvence.
A, zaključak se nameće. Potrebno je doneti savremen zakon o tajnama i klasifikaciji tajni. I potrebno je nastaviti proces izmena u relevantnim zakonima, s ciljem da se isključe ma kakve negativne konsekvence za ljude koji su povredili obavezu čuvanja tajne da bi javnost upoznali s tim da se iza "tajne" krije nezakonito postupanje. Uostalom, na ovom planu su prvi, dobri ali nedovoljni potezi već povučeni. Mislim na izmene koje su izvršene u krivičnom zakonodavstvu. Ali, potrebno je više. Potrebno je usvojiti i rešenja koja će otkloniti mogućnost drugih neprijatnih konsekvenci, materijalne, administrativne ili radno-pravne prirode. I to ne toliko zbog pravičnosti koliko zbog aktiviranja potencijala kakav, u borbi protiv korupcije i drugih nedopušenih aktivnosti, ima samo javnost. Autor je Poverenik za informacije
